Нова искра

— Ја сам... из Витине. — А, тако!... А како ти беше име? — Недељко. — Јест, јест... Чиј ти боше, Недељко? — Стеванов. — Ти беше од Перића?... — Јест, од Перића... одељаци смо... — Добро, добро... А како ти име, бре момче ? упита иконом момка. Момак гледа преда се и ћути... — Чујеш ти пгго те питам? Отац одговори: — Арса. Момак диже главу и сам прошапута: — Арса. — Кодико имаш година, Арсо ? Арса слеже раменима: — Не знам... — Па... оче икономе... — рећи ће отац момков: Арса се родио онога лета кад оно Ђерекарци убише нашег одељака Ристу. Насмејаше се општинари; а Хаџи-Пава рече: — Откуд ми знамо кад је то било!... — Да ли ти знаш колико ти има сину година? окрену се икопом матери момковој. -— Па... не знам, Бог мидуша!... ама имаће осамнаест година... стар је већ!... Његови су врсницн Мирко Отошин и Сима Ивков. — Е... — настави мајка: — знам кад оно Госаодин (митрополит) беше дошао у Биначки манастир, Арса ми је био малечак... тако од две године... и ја сам га, знам, носила у манастир. Ућуташе сви. Иконом промисли... прорачуни пешто у глави и онда рече: — Е онда је у седамнаестој години. — Можда, — одговори отац момков. — Ова моја, видиш, поарно зна од мене... — А колико има година девојци ? — упита икоиом девојчина оца. — А, Величко? — Не знам!... — љутито одговори Величко. — Е, не знаш!... Како то као отац да не знаш?!... — Не знам, ие знам!... —• набусито одговори. — Па види се да ће имати на петнаест година, рече Живко Карче... — А, мори! Колико имаш година?... Девојка не скида мараме с очију... Ћути. — Скини ту мараму, скини, па гледај. Неси була, но рисјанска вера! — говори општинар Маринко. Девојка спусти руку на појас. — Како ти је име, девојко ? — пита је иконом. — Крсјана, — одговори свекрва. Ђерекарци — Арнаути иа седа Ђерекара. иоарно — боље.

— Тебе питам, — понови иконом: — ти ми кажи како ти је име! — Кажи, не бој се! — шапну јој свекрва. — Крсјана. — Па, колико ти ]е година, Крсјано ? Крсјана слеже раменима. — Имаће шеснаест — седамиаест, — одговори свекрва. — Кажи ти! — окрену икопом матери девојчиној. — Не зиам... Иконом поћута, па онда опет упита: —• Имате ли још које дете после Крсјане? — Дао Бог. — Колико? — Па... имамо Ристу и Јованку. — Колико има година Риста ? — Па... коџамити је, имаће дванаест — тринаест година. — Има, џанум, година девојка, има — то се види, — рече Хаџи-Пава. — 0, о!... има, има, — потврдише и остали. — А да несте род штогод? -— пита иконом. Величко ћути. — Несмо ништа род, — одговори Недељко. — Е, Арсо... кажи ти нама: што си дошао с овом девојком? — пита га иконом. Арса се смеје и окреће главу у страну... Општинари гледају Арсу и смеју се... - КажА, кажи, Арсо, запгго си дошао у оиштину? — понови иконом. Па да се суди — а зашто друго! — рече општинар Ђорђе. — Је ли тако, бре ? — А, а, — одговори Арса иотврђујући то и главом и смејући се. — Хоћеш лп да узмеш за жеиу ову Крсјаиу, а?... Арса обори главу и опет се насмеја... Насмејаше се и остали... И девојчин отац погледа у Арсу, а мати ногледа и уздахиу... — Реци: хоћеш ли или нећеш?... И отац и мајка упреше погледе у њега, а отац ће му помоћи: — Хоће, како да неће!... — Кажи та, Арсо, кажи, — говори иконом: тебе питамо!... Арса ћути... — Де, де! — храбри га иконом. — Па... да нећу но бих ни дошао... — А, тако!... Смех... Девојчин отац помакну ее још један корак у страну и духну на нас... — Е, кажи сад ти,. Крсјаио, да ли те неје ко преварио или силом довео овде?... коџамити — прилично ведики.