Нова искра

177

Т&двалм (М. ПОХВИЦНА)

1_/ећам се добро : још као дете У живот гледах набрана чела ; Срце је моје морила тута, Душа је моја слободе хтела. Кад би се чудне поноћне сени Крај одра мога чаробно виле, Не као дете — с друкчијег страха У сну се трзах крај слике миле. Нит' гледах лутке ни дечје игре, Ја само сањах земље чудеса, Где 'но се палма нише и вије На жарком злату сјајних небеса. Сањах и замак, висок и кићен, И балкон што се под лозом крио; Ту принц ме чека очију црних, Као у бајци и леп и мио.

Чека и гледа заносно нежно, Сав је у свили и скупој чоји; На мркој коси, стављена лако, Дивна ба] ета гиздаво стоји... Ал' живот горки руши ми снове, Нестаје души пролећа мила, Детињску машту већ подсмех шиба, Са тугом гледам све што сам снила. Само ми нада, вечито млада, Остаје верна и јоште траје: Црне ме очи, као и пређе, Позивљу к себи у срећне краје! Свет привиђења дражи је мени Од чудне јаве среће и јада; Срце је моје остало чисто: Верује, љуби и — још се нада !

С. Ј.

К а к о ј е постадо д р у ш т в о за сироту и шпуштену децу

(из Таеима Дмевмика)

1. о бегае 1879. године, одмах после српскотурских ратова, када се у Београду, као обично што то бива после ратовања и у другом свету, намножише скитнице и крадљивци. Престоница се напуни мангупарије. Откуд да беше који скитница и кесарош — све се то сјури у Веоград. Где је која мајка сина изгубила, ту да га нађе. И што обично бива — код оваквог света одмах настаде опасност ва имовину грађана Београдских. Појавише се најпре ситне преваре, то овде, то онде у вароши, па онда, Бога ми, учесташе и крађе, час у овој час у оној улици. Једва да прође дан два — па су тек по штогод „непознати лопови" у вароши предигли. Како који дан, рапорти чланова квартовних беху све пупији. И шта све нису крали. Димитрију Милојевићу, трговцу у Кн. Михаиловој улици — јављали су квартовни рапорти — смакли су фини Француски мекиптош са дућанских врата; Глиши Матићу, дворском обућару, дигли један пар чизама баш испред самога „аузлога"; Милији Павловићу, трговцу у Барловчевој кући, однели два комада штоФа испред

дућапа; другом трговцу, Кочи Ивковику, два комада платна; Кочи Крстићу, ка®. код „Грчке Краљице", свукли чаршав са стола пред каваном; Орети Величковићу, трговцу, макли кишобран у кавани код „Престолонаследника" ; Проки код „Гуског Цара" одпели једне вечери три плетене столице; једнога дана, у само подне, увукли се код Јамандије, спрам Делијске Чесме, па предигли Јулчики собарици свилену блузу и сасвим нов сунцобран, за време док се она сиротица „унтерхалтовала" са некаквим младим и лепим каваљериским нотпоручником; затим здипили печену ћурку са ћепенка Трајку хлебару преко пута „Македоније" и т. д. И тако из дана у дан. Почеше трговци испрва један другог задиркивати, ситним крађицама смејати се, па после, Бога ми, и ердити се. Код квартова учесташе тужбе. Управник Београда нареди, да се на лопове и скитнице строго пази. И квартови предузеше потере. Данас ухватише једног, сутра другог лопова. За недељу дана беше их — читава дружииа. Пуна апсаиа — али све сама деца. Најстаријем међу њима једва да беше шеснаеста. А беше деце и од 10 год. Шта да се ради са њима ?... Што беше за казну — казнило се. Али шта да се ради са оним малишанима?