Нова искра

Мени, као ондашњем секретару у Управи, ова деца зададоше највише бриге. Имао еам са њима више посла него са најокорелијим зликовцима и крадљивцима. Да спасем децу од очевидне моралне пропасти, чинио сам покушаје од сваке руке. Неку од њих сам давао у штамнарију Светозара Николића, да се тамо науче штампарском послу. Понеко од њих било је добро, те ме послушало, поправило се и остало на занату, да после постане свој газда и добар штампар. Али било је од ове иесрећне деце и таквих, да се неко време притаји у Свотозара, па кад улучи прилику, здипи слова или какву ствар из штампарије па умакне. Друге сам давао на друге занате. Мајстор Јоца обућар или Паја кројач прими га мени за љубав. И ту се по неко дете поправи и остане на занату. Двојица су од њих и данас добри мајстори и добри грађани у престоници. Али било је и ту несрећне дечурлије, која се код мајстора притаји за недељу две, па једне вечери утече са мајсторовим капутом или мајсторичином „јопном". Наравно, после тога се нареди потера, па, између осталих, и ови кандидати за занате и штампаре, доиадиу опет апсе. И онда, разуме се, опет мени мука и брига о њима. Ја онда ударим у новине — да апелујем на хумане људе. Редовно сам слао нотице у „Српске Новиие", „Београдски Дневник", и т.д. У тим белешкама износио сам беду и невољу ове иропале деце, коју су или родитељи напустили или којима со родитељи изгубили. Износећи опасност како за саму децу, тако и за личну и имовиу безбедност грађана, — апеловао сам на добрс људе: да се оснује друштво за помоћ напуштеној деци 2. Доцније, после тога, јави ми једпога дана жандарм: да нека господа желе да говоре са мном. — Пусти их одмах.... Врата се отворише. У моју собу уђоше господа: Емилијан ЈосимовиК, проФ. Велике Школе, Миша Вујић, про®. гимназије (сада послапик у Бечу), Ђока Миловановић, проо. цртања и Јован Драшкоци, апотекар. Кад их угледах, ја им скочих у сусрет. — Каква почаст — отпочех ја. — Ето већ неколико дана канимо се да дођемо к вама — отпоче стари Јосимовић. — Увек сте ми добро дошли... И понудих господу да поседају. — Ми смо дошли к вама, г. Т... по једном хуманом послу... да од вас чујемо... да вас питамо. — На служби сам вам, шта само желите.

— Ми читамо чешће из новина о оној несрећној и пропалој деци, која се по Београду скитају и краду, која често падају код вас у апс и од које као да су и Бог и људи дигли руке.... — Тако је. — Сигурно ви то о њима пишете по новинама. Али је доиста ужасно. Страховите појаве.... Шта чока, ако Бога зиате, ту децу у будућности. — Ништа добро. То ће постати све сам окорели лопов и злочинац. По несрећи, махом су ова деца и бистра и за чудо окретна. А то је још веће зло и за њих и за нас. Оиа ће, како су почела, што буду одраслија, чинити све веће злочине. Многа од њих могу лако отићи и на Карабурму.... После тога, прецредоне лопове теже је хватати, те је онда и опасност за личиу и имовну безбедност све већа. — Доиста, зло за све нас. — Тако јо... Али шта ћете... Ето видите нико се о томе не брине... — Јесте ли чинили какве предлога по томе? — Па скреће се надлежнима пажња. Али држава нема буџета.*) Општина, воле, нема пара. А деца распуштена, као што видите, и даље краду, варају и пропадају по јазбинама и апсанама. — Несрећа... Права несрећа... — Још да знате каква су то деца. Има понеко међу њима да се и најтврђе срце заплаче. — Па да ли бисмо их, молимо вас, могли видети —упиташе госнода радознало. — Зашто пе. — Баш вас лепо молимо. — Извешћу вам неколико њих. Случајно су бата сад у затвору четворица од оних препреденијих малишана. — Да их видимо. — Молим... одмах ћу их звати. Ударих у апсанско звонце. — Молим заповедајте — јави се апсапција, строго дисциплиновани наредник Јован Ђорђевић (сада жандармеријски капетан). — Изведи ми горе оне мангупчиће: Лазицу, Јовицу, Стевицу и Никицу Смедеревца... — Разумем — одговори апсанџија, и оде доле у апсане. ( наотавиће се ) *) Ј едном придиком, тога доба, Краљ Милан, изнеђу осталога говора о мојим списима, помену ми, да је са особитим саучешћем ирочитао моју белешку: У школу или иа робију (штампану у Србадији) у којој сам насликао беду и несрећу напуштене деде... Том приликом Краљ се распитивао потанко о криминалитету деце у Београду и т. д. Ја сам се нарочито био потрудио, да му живот ове несрећне деде што верније а у толико што жалосније представим, е да ли би га покренуо да се озго, с Престола, обрати већа пажња и брига. Али на крају све оста на голом обећаљу...