Нова искра

— 186 —

Она је сматрала своју кућу као предмет зависти, а име свога дотета као предмет говора у свем грађанству. А како она изгдеда — није водила рачуна. Она се облачила и не погледав на огледало, а такр се исто и чешљала. За свагда прогнана из Книдоских лугова, поче се окружавати грубим кипарисом. Из царства Купидова у царство Христово води уска стаза: четрдесетогодишњи рођен дан. Лаура јо значајан датум воћ била преживела. Обрт се извршио и у њој. Аскет^зам је згодан за оронулу младалачку снагу: он личи на маховину, која покрива развалине тихо и воличанствено. Она јо Риту припремила да прими прпчешћо скромио и богобојажљиво. То вече поновила је још једаред све савете. Њен метод васпитавања био је изврстан; почивао је на најоштријем моралу. Андрејини иријатељи дивили су се овој угледној мајци, а опа се и сама поносила. Говорила јо да је врлипа први мираз њезина пола; морално беспрекорне жоне природно су и добре мајке, а на мајкама је судбина свега свота. Разговор тога вочера био је врло жив и прекорачио је уобичајено вроме. Ни Рита није хтела да идо да спава; номисао на сутрашњу свочаност но даде јој мира. На нослетку наста мир и у кућн Тарамелијевој, али се спавало мало и рђаво. Пред зору већ јо било сво на ногама. Горње простране одаје свечано украшене, под попрскан свожом водом, полуотворени капци, све очекиваше узвишепога госта. Столски покривачи, што их је Лаурина вошта рука израдила, блистали су у свем сјају свомо. Старе виљушке, ножови, кашико беху тако лепо изрибани да су се све одсјајивали поред античких тањира од мајолике. Једна огромна кита цвећа расипала је сладак и пријатан мирис. У одаји на доњем спрату клечала је Лаура пред својом малом и везивала јој ципелице. Лице јој је горело. На столу беху једио уз друго бела одећа, отвореноплав трак, вео, рукавице, један цвет, који је Рнта хтела на сваки начин да задене у косу, а што је Лаура сматрала за проФано у овој прилици. Али кад је огледала да цвет задеие у детињу коврџасту косу, одмах опази да то девојчици стоји тако добро, и тако лепо, да више није имала смолости да цвотић извади. „А ти, мајчице, зар нећеш да се обучеш?" „Доциије" „А које ћеш одело?" „Још не знам." „Мораш со лопо обући, зеаш ?" Лаура се смешила и сложе раменима. Звоиа објавише свечаност величанственим звуцима. Сунце је сијало љупко и раскошно; све со место боше узбудило.

Сваког тренутка отвараху се врата на соби. Љубонитљиве се главе указнваху да виде Ритино одело. „Допустите ми бар један тренутак мира", викну Лаура и притвори врата. Затим узе своју малу обема рукама, метну је даље од себе и поче је окретати: овде је намештала још један трачак, тамо је пак везивала још петљу две. Све узевши у обзир, изглодаше јој несравњиво лепа. „Слатко тедо!" узвикну. Само због одола, које со није смело гужвати, не стишто своју девојчицу па груди. „Ти си мојо драго, скупоцено благо, мој накит, моја лопа, моја једина Рита!" Дето је кликтало од радости. У каминском огледалу, између лаворова лишћа, видола је и сама своје црне очице како јој сјајо. „Мама, да ли ће и друга деца бити тако лепа као ја?" Каква мисао! Лаура је већ хтола да кажо како се нико у цолом свету не можо с њом поредити, али се предомисли и одлучно одговори, за времена: „Није лепо, дете моје, бити сујетан у лепоти. То је дар краткога вока; само врлина траје. Буди добра и побожна, слушај мајку своју, па ћош увек срећна бити!" * * * Црква је била пуна света. Бели велови на девојчицама стнорише пред олтаром читав облак, а у зачељу стајала је као густа ограда маса узбуђених матера, прожотих значајем овога тренутка. Шапутало со. С времена на време пала би понока књига или џопна марама, или би се која мајка закашљала илн које дете мало помакло. Одећицо су биле у сталном и немирном покрету и тиме губиле свој првашњи облик. По која би се коврџица тек искрала испод вела. У тешкој атмосФери затвороне цркво, међу запаљеним свећама, постаде несиосно очекивање високога госта. Црквењак је корачао између редова оштро поглодајући. Три млада свештеника читаху службу у црквеној полутами. Али нреосвећенога Господина владике још иема. На иослотку појави се и ои у сјају, с позлаћеном крупом, у белом везеном епитрахиљу. Сва доца падошо на колена. Њихови сробрни гласови интоновали су молитву; из кадионица се високо уздизао мирис, у иајвише сводове. Света служба трајала је око два часа. Лаура јо била међу првима ко.ји изидопге. Хитала је, јер хтеде да код куће посвршава још пеке послове, да би владику достојно дочекала. Путем се журила, као иа крилима, са срцом пуног усхићења. Андроја је чекао на вратима, мало узбуђен и с очима које су се сијале као да је плакао. „Молим то", рече Лаура, журно пролазећи поре^ њега, „припроми се да учиниш добар утисак". А за тим тихо настави за собо: „Ако је то уопште могуће."