Нова искра

— 187 —

Не; то је било немогуће. Даура је осећала да ће еамо она учинити част кући. Кад би било могуће, а да не падне ником у очи, она би послала свога мужа да руча у другој соби. Он је жватао тако гласно при јелу, а за столом ће бити и владика. Али он јој је био муж. Против тога се не може ништа учинити! За то се реши да му да место на доњем крају стола, поред једног мало погуреног свештеника који је кијао. А она. је доиста била беспрекорна у својој појави и своме понашању. Имала је свилену одећу; рукави су били украшени чипкама, у ушима су блистали дијамаити, старо скуноцено наследство Тарамелијеве куће. Стално се смешила: била је срећна. Владика је био врло скроман; од богато спремљеног ручка окусио је само мало, али је зато одлично и радо говорио. Сви су га слушали. Лаура је гледала само у њогова уста; није узела нп залогаја. Богобојажљиво је одговарала иа његова љубазна питања: да, шта више чак се усудила да га понешто пита о Ритину васпитању. Вато су поштована господа из пратње владичине била, без изузетка, при изврсноме апетиту. Сталпо кретањо подваљака им нратило је владичина расправљања. Док је он говорио о верском одушевљењу, крцкале су Фазанске кости под зубима духовништва. Лаура предложи да каву пију на веранди, где је ходник од лишћа пружао свежу хладовииу. Ту су многе столице стављене у полукруг. На стрмим степеницама врло су лепо изгле. дали неколики судови са цвећем. Доле се видео мали врт, а горе сјајио сунчано небо. Дође и Рита. Ушла је илашљиво и стидљиво. У њеној се главици комешале све добре мајчине поуке. Владика је љубазно помилова по коси, ослови је са речју две и обеси јој о врат, у милостивој наклоности, златап крстић за успомеиу на овај зиачајан дан. Никада није Лаура осетила такву унутрашњу радост, никада тако потиуно задовољство. Седела ]е мало даље од владике, баш онде где ју је пре осам година Уго држао у загрљају, у страсном загрљају последње љубавие ноћи. „Сињора", рече владика меким, ласкавим гласом, „хвалите Вога који вам је дао тако мило дете! Без сумње је оно награда за ваше врлине."

Н. Касаткин

,0, превасходство! Рита је моја највећа радост, али и највећа брига". „А зашто брига?" „Бојим се рђавих утицаја." „Имате право. Добро је бојати се. Али опет: добро семе даје добар плод. Бог не иапушта онога који се узда у њега. Човек, који рачуна па своју снагу, немоћан је. Он удара на брегове, буши их и гради сводове; али једап дах Божји уништи његово мучно дело. Бог је вечан, а човек умире...." Лаура, прожета побожним дивљењем, климну главом одобравајући. Од духовпиштва нпко не роче ншпта. Сваки се од

У судском ходпику

њих беше завалио у наслоњачу, затурив главу, испрсив се, прекрстив ноге. Било им је веома топло; један се хладио широком, шареном џепном марамом, а други крадом попушташе опасач. Владика узе опет реч. Хвалио је хршпћанску скромиост, прост, патријархалан жлвот. Говорио о странпутицама, које су за образоване опасније но за простодушне, и, после једног малог осуђивања, модерног „напретка", узе из Лауриних руку шољицу каве. У својој љубазности толико јо терао, да је чак својеручно узео комад шећера и спустио га у Ритину шољицу. Лаура би све зидове порушила, само да је могла Еулоза присуствовати њезину тријумФу. Требало је да сваки види, како она поносно али ипак мирно говори с владиком, као са себи једнаким, и како се Рита поред њо игра са поиоситом безбрижношћу какве принцезе.Д