Нова искра

188

Еад се владика опроетио, уверавајући о своме пот- је стпгао иа удазни ираг, примети код зида Андреју. пуиом задовољсгву, пољуби му Л.аура са страхопоштовањем Одступив корак у пазад, диже руку, па благослови и њога руку и замоли га, да је са ћерком благослови — гато — та и он је био члан породице. е ои и учинио са највећом готовошћу и добротом. Кад (оврпшће се)

Диетићи (ПЕО|«Е У (1РОЗЈ4, Г1РИЧИЦЕ, Н^ПРЕСН^Е)

н.

В е р н о с т

~ ®

. ).б>

[икада није преко наших усана прешла реч Верност. Место верности, заклотве и обавезе ми знамо за први поглед, прво сретање и први пољубац. Волоо сам те, јер не бих могао схватити смисао свога живота без тебе, јер не бих могао ништа урадити без твоје Љубави. Али верујући у срећну садагањост, веровао сам у пролазност среће, веровао сам да је врхунац нагае среће лабудова песма њеиа. И у тим се часовима увек рађала Олутња, рађала со као авет кобна Олугња, у часовима кад сам једино разумовао све грехове, све жртве и сву срећу младости. Оставио сам те кад и очи твоје и усне твојо и коса твоја говораху: зар ме можеш оставити ? Плачући од среће, знао сам да плачемо за изгубљеиом срећом. Усамљеног ме је походила једна незнана прилика. То је била пакосна и препредена жоиа са притворним осмехом на уснама и старом ласкавом заклотвом у срцу. Она се цинички пасмејала мојим болима и рокла ми: Ја сам Верност. Видео сам, зачуђен, Верност, али не видех и Љубав. А теби се, драга, иисам клео на Вериост, верујући у нашу вечну Љубав. Веру.јући да живим док те волпм, ја верујем да не бих живео, ма ио био мртав, кад те не бих волео. Зар ти се смем заклети на вечии живот ? Зар би ти желела моју Верност само зато што је обећана ? Зар је Верност само кад се закуне а Љубав само кад се каже ?

Никада није проко наших усана прегала реч Верност. Она се рађа и умире са нашом Љубављу. Влад. Стамимирови^

п.

Поздрав пријатеља

[ланино мила! Ти, у чијим се гранама мрсе болови, о чије се стење крха туга, чији осмејак пуни срце, а чији ваздух осветљава мисли, где си? — Оећам те се каква бегае оне хучие ноћи, коју проведох код ногу твојих. — Бура и иепогода; гоно се облаци, ломо громови и падају са праском на стење твоје, одскачу од њега са гласним болом, док ти се не зарију дубоко у груди, а ти зајечига болно, потмуло... А после: гауми дрвеће, ваља се камење, хучи бујица — плаче Планина! Сећам те се у јутру после тога: свежа, блистава, треперива јога од праведна гнева свога, пружага нам росне осмејке и грлига се гранама својим са првим зрацима вернога сунца! Сећам те се кад те застадох худо одевену, смрзнугу и леденим иокривачем огрнуту. Па ипак: лепота и понос трепераху на чолу и грудима твојим! А сећам те се бујне и снажне, гиздаво украгаеио раскопшим зеленилом — лене, пријатне и гостољубиве! Сећам те се и када се сотно увијагае у велове своје, када, повлачећи се сама у себе, нама даваше бар сиве контуре својо. Оећам те се и тужим за тобом. Ст. С. Н.