Нова искра

— Да дам, оче икономе... — и дреши кесу. — 'Ајде и ракију, ракију!... Камо га Траја?... виче Маринко. — Подај, Недељко, Траји да купи једну оку ракије... У Јована Каринога да узмеш ракију — знаш, Трајо ?... — Зпам, знам, — рече Траја, заврте главом и отрча по ракију... * * * Већ су далеко вап града: упутили ее кућама. Могила и Витина суседна су села, те и један пут води у њих. Напред иду пријатељи с торбама преко рамена и са штаповима у рукама. За њима иду прије с бошчама под мишком, а између њих је Крсјана. & Момак је подаље иза њих. Он донекле иде за њима, иде, али чим наиђе на други споредни пут, одвоји се и упути се њиме, а тај ће га пут ипак извости на главни. Тако он често дође на главни пут пре него што ови његови стигну, и он их причека; али баш кад му се приближе, сагне се те везује дизге — јер му се све некако онда дреше. Опет пође за њима, докле опет не наиђе на сиоредни пут или путању... И пријатељи и прије весели су и разговорни. Само што мајка девојчина често пута уздахне... Плоска с ракијом непресгано иде од руке до руке; најдуже се задржи у рукама Недељковим, а најмање у рукама пријиним. — „Претеље, здрав си!"... „Пријо, здрав' сн!" — прекидају иначе жив разговор између пријатеља и између прија. — Ама одавно ја кажем овој мојој, — говори Недељко: — „Мори жено, да ми је да сс опретељим с Величком из Могиле!"... Ето тако све ме пекако срце вукло к теби, претеље! — Па и ова моја, — одговара Величко: — видела Арсу на Свинтули, кад смо оно били на Светли Петак, па ми каже кад дома дођосмо: „Добро ово дете Недељково — добро као добар дан!... Ако буде суђено, баш да се опретељимо с њим..." — Ето видиш, судбина! ■— Па без Божје наредбе ништа не бива. — Хвала њему!... — И наши су стари лепо живоли, — рече Величко. — Ја се сећам мојега покојног оца како је он говорио: „Перићи... Перићи!" — пуна усга. — Море, па и ваша је кућа била свакад прва у Могили. Зато је и владика, кад је долазио у Могилу, код вас одсео...

— Е, здрав си, претеље! — наздрави Величко и наже плоску. — Да си жив и здрав, претеље!... 'Ајде Крсјано, 'ајде снахо..., можеш ли? — Е, питаш њу, претеље, да ли може! Она може, него питај мене да ли ја могу! — рече мајка девојчина и уздахну. — Ако не можеш, лако је за тебе, пријо!... На, наздрави ми!... 'Ајде наздрави ми! — и пружи јој плоску Недељко. — Доста, претеље, доста! Ми писмо више од вас... Бог ми душа, више! — Не, не, пријо!... Пиј! Далеко је Могила... Прија уздахну и узе плоску. — 'Ајде ти!... — окрену се Недељко својој жени. — „Снаху, снаху, хоћу снаху... хоћу Крсјану" — непрестано си ми викала. Ето испуни ти Бог жељу, — шта хоћеш сад? — Ништа, ништа више нећу; само молим Бога да им да здравља. Ето само то. — Е, е, хоћеш још, хоћеш... Него 'ајде, 'ајде да похитамо да стигнемо дома за видела. — Да похитамо, јер знате каквих овамо има Арнаута!... — прихвати Величко. — Ја, Богме, идем; не идем, него, чини ми се, летим! — рече мајка момкова. — А где је зет? — упита Величко. — Ено га, еј, напред, — одговори Недељко и показа прстом, а сви онамо погледаше. — Тамо на оном савијутку састају се путеви и ту ће нас он сачекати... — Тан!... — чу се пуцањ пупгко. Сви се уплашише... стадошо... ућуташе... управишо погледе к Арси... — Ружно пуче! — проговори Недељко. — Много ружно! — потврди Величко. — Ово поједе главу неком рисјанину!... — Рисјапипу, ја комо ће!... — Бог да га прости!... — Сви ћемо тамо!... — Сви!... — Данас један, сутра други... — Гинемо тако све од Косова!... Недељко уздахну... — 'Ајде здрав си, претоље!... — и наже плоску Величко.