Нова искра

163

— Ноје много... — Шта ти кажеш, Недељко, а? — Шта да кажем!... Видите и сами да је миого. Ја толиео не могу да платим... — Па јест, да је могао да нлати, он би платио, те не би девојка бегала, — говори оппгтинар Васа. — 'Ајде ти, Величко, нама да учиниш за хатар, — говори општинар Маринко... — А и ти, Нодељко, да пристанеш, да не трујеш работу!... Дај овамо руку, Величко!... Сви упрли ногледе у Воличка... Величко ћути и не пружа руку.

— Три кесе... три кесе!... 'Ајде, трикесе!... Девојци мило, смоши со и покри лице марамом... Величко непрестано врти главом и виче: — Не могу, но могу!... Жало је, мало!... — Мало, кажеш, је ли?... — Мало, мало... Маринко још једном викну из свога гласа: — Ево и колија Величку... и кожушче домаћици његовој!... — 0, о, доста, доста!... Прекини!... — повикаше остали. Величко се насмеши... Маринко дрмну руке силно,

Ђ. С егантини

две млтерк

— Да.ј овамо руку, кад ти кажем, де!... — Пружи руку, Величко... 'ајде, 'ајде! — говори иконом. — Ама дај, човече! — рече Маринко и ухвати Величка за руку. — Тако!... Дај и ти, Недељко, руку!... Недељко пружи, а Маринко им састави руке и стаде их трести и викати: — Три кесе!... Ето три кесе!... Нека буде равно три кесе!... Величко врти главом — не нристаје... — Нема више ла<в... доста је! — виче Хаџи-Пава. — Доста је, доета је!... — вичу једни. — Пристани, пристани!... — вичу други: — 'Ајде, 'ајде!... Доста, доста!... Свршена работа, свршена!... — чује се у вици која се дигла. Маринко непрестано дрмуса састављоно руке и виче: трујеш — квариш. лаф — разговор.

вичући: „Аирлија, аирлија!" и растави их, али одмах и ухвати Величка за руку. — Аирлија, аирлија!... Нека је срећно!... Орећно, да Бог да, срећно!... — вичу сви општинари. Маринко непрестано држи руку Величкову и виче момку : — 'Ајде пољуби руку, 'ајде!... — Дођи и ти!... — виче девојци. — 'Ајде пољубите руку и мајци!... Овамо!... Мајка девојчина убриса сузу... И пријатељи се љубе, и прије се љубе... Само се чује: цмок! и: „срећно... срећно... аирлија!"... — Сад ћеш, Недељко, да даш дукат * цркви.

колија — дугашш гун>. * Овај дукат, на име таксе за »суђење« бежанке, прииадао је митрополиту. II пок. митрополит Медетије Грк примао је овај новац донекле, а носле га уступио српској школп гњиланској. Како се школа издржавала из ирихода дрквених, то је, само због тога, и овај дукат улазио у приходч црквене. Тако је бидо за време митрополита Мелетија Грка, све док неје после смрти његове дошао за митрополита — Србин!