Нова искра

— 162 —

— Море, прескочићеш праг и јешћет и пићеш у претељевој кући! Немој само да арчиш реч узалудно, — рече Живко Карче. — Ја вам кажем: обе ноге да ми се пресеку ево довде — показује колена — ако уђем у ту кућу!... — Ала, ала, ала!... — повикаше и иконом и Марипко. — А зашто нећеш да уђеш у моју кућу ?! — викну отац момков. — Зашто?!... Зато што нећу да уђем у потурчењачку кућу!... Ето то је, ако хоћеш да ти кажем!... — Чија је кућа потурчењачка, а?... — испрси се отац момков и пође к Величку. За њим пође и жена му. — А шта је теби Грозда, а?... — Мени је од чиче сестра. — Па зар со она неје турчила?!... — Њу су силом одвели да потурче, али она неје нроменила веру, и ено је сад у Србији... еј, у Србији! — Турчена је! — Неје турчена!... А твој братанац је био до скоро измећар у Турчина Мехмед-спахијо! — Ако је био измећар, он је остао рисјанин: постио је и онда све посте, сваку среду и петак, као и ми... Хаџи-Пава шапну иконому: — Нока их, нека; остави их нока со још мало испраскају... — Јест, он је рисјанин, а неје потурчењак, као штО је твоја кућа потурчењачка!... — Ми несмо потурчоњаци!... — викну Недељко и подиже песницу. Жена га ухвати за руку. — Ви сте турски измећари!... — Потурчењаци! — Измећари! — Потурчењаци!... И пођоше један другоме... Скочише општинари Васа и Маринко и стадоше између њих... Живко Карче смеје се, смеје... Свекрва загрли снаху... Иконом викну: — Шта хоћете људи!... Шта је ово данас од вас!... Зар не видите где сте!... Не видите ли да је ово Свети Никола, — пружа руку на цркву, — и ви хоћете пред њим да со побијете!... Зар вас неје страх од њега!... Зар се Бога не бојите!... — Он ми каже да смо ми потурчењаци!... — виче Недељко и маше руком. — А ти ми кажеш да смо ми турски измоћари и да не постимо!... — виче Величко. Сви говоре... вичу... рукама доказују... — Рисјани сте и једни и други, — рећи ће иконом. — Братанац Величков очувао је веру кад је био измоћар у Турчина — то је добро!... А Грозда се неје одрекла арчиш — трошилт.

вере ни кад јо била у арнаугским рукама: то је јунаштво!... Јост, рисјашш си и ти, и ти, али треба и да живите као рисјани. Зашто се свађате!... — Нодељко се свађа, а не ја!... — Ти си почео, а не ја!... — 'Ајде, 'ајде, помирите се, па идите дома, а и ми да не дангубимо овде: работа нас чека, — говори Хаџи-Пава. — Или се бар побијте, да гледамо џумбус... ха, ха, ха! — смеје се Живко Карче. Насмејаше се и општинари... ■— Чули сте, — рече иконом, — шта су рекли момак и девојка: они се хоће. И од данас сте ви прбтељи — хоћете, нећете. Тако је Бог наредио!... Зато ви треба да живите као пр&гељи: да се један другоме нађете и у добру и у злу... Јест, што се будете данас мање свађали, то ћете после мање црвенити један од другога... Зато 'ајде да се помирите... попустите један другом, па идите са срећом дома... — 'Ајде, 'ајде!... — вичу општинари. — Ја хоћу — рече Недељко. — Давао сам му дво кесе, али он неје пристао, те смо зато дошли довде. I— А колико си ти тражио, Величко ? — пита иконом. — Он је тражио пет кеса, — одговори Недељко. — Е па много је, Величко, много! — рече иконом. — Много, много !... — повикаше и остали општинари. — Неје много, — рече Воличко. — И ја сам дао пет кеса кад сам женио мојега покојног Гисту; на сам још дао претељу кожух, нретељици кожушче, а сину њихном силав. — Што си ти дао — дао; ама је много пет кеса за Недељка! — рече Хаџи-Пава. — Попустиће Величко, попустиће, — говори Маринко. — Хоћете ли да вас ми погодимо, а?... Пристајете ли да буде како ми нађемо за право? — пита иконом. Величко ћути. Недељко одговара: — Ја пристајем, ама... — И Величко ће нристати, и Величко... Хоће пеће пристаће: нема куд! — Чекајте да кажем ја једну, — рече општинар Ђорђе. — Колико си дао ти, Недељко? — Две кесе. — Е, да даш још иола кесе... Пристајеш ли, Величко? — Аха!... Никако но пристајем!... — Море, доста је —- пристани!... Је ли ваља и њима да живе?!... — Не могу да пристанем! — Е, па колико најмање тражиш да се помирите?... 'Ајде кажи... ама онако мушки кажи! Величко ћути... мисли... — Кажи, Величко, кажи!... — вичо Живко Карче. — Хоћу да вам кажем: од четири кесе ни једне паре мање! — Много је, Величко, много!...