Нова искра

— 200 —

дишиној иаредби ноколике пекарнице издаваху народу хлеб, а војници довезоше ноколико закланих овнова, да народ спреми ееби ручак. Трговине сво позатваране. И Ферман се ирочита и настаде примање по реду: најпре Турци па онда Арнаути. Тек око подне дође ред на Србо; они се узмигољише, а прота поче да прикупља расу, мислећи да ће и њега пагаа позвати. Из конака изиђе мугаирски ађутант. Прође кроз свет и устави се у сељачком стану. Извади из џопа хартију и викну: —- Нека пође за мном онај што не зна ни турски ни арнаутски. Мушир га зове! Оељаке ово жигну и сви са зебњом и страхом погледагае на свога главнога кнеза. Овај се подиже и бадро пође за ађутантом, који га брзо уведе у мугаирову дворану. Кнез му смело приђе и нољуби скут и руку. — Ти си народни старешина? — У царево и твоје здравље, пагао. — А не знаш ни турски ни арнаутски? — Не знам... Знаш само „нашки" ? — Да, нашки... — Како то нашки ? Има језик турски, бугарски, грчки и т. д. а „нашки језик" нико није досло чуо... Је ли тво.ј језик бугарски? — Није, честити пашо! — Па какав си ти народ? Не знам, честити мушире. Еако не знага ? — љутито нодвикну пагаа. — Рум ? — Не! Булгар? — Не! — Арнаут? — Не! — Алах!.. А гата друго? Пагаа се збиља зачуди. — Ја сам прост сељак — настави кнез мирно а ти си школоваи човек. Ти из књига знага да је ову зомљу цар Мурат сабљом отео на овом иољу од нокога цара Лазара... Паша устаде и ириђе му. — Та.ј стари цар, као гато ти знага, имао је велики народ, међу собом иесложан и вери неверан... Кад је тај цар погинуо и вама царство предао, тај народ је остао око цркава и намастира, по селима и градовима, да као царска раја . новоме цару служи и веран му буде. То су ми стари причали. А причали су ми и многе друге ствари... Ето, честити мугаире, шта ја знам; сад ми ти кажи који смо народ ми раја: шта је био тај Лазар и његов народ? — Срб? — Ти, пашо, знага боље но ја — одговори кнез угињући раменима.

— Врло добро: — Орб-милет! Вала ти, иагао, ка оцу, а народ ти се моли да кажега чиновницима гата смо, те да нас не зову и не запису.ју ни рум ни булгар... — Добро, добро — рече мушир и записа. После га значајно погледа и осмехну се. Наслони му на раме руке и поче турски: Некад си говорио турски као прави Стамболија, а. сад знага само нашки\.. Срамота!.. Заборавио си свога доброг познаника, па се чинига да не знага турски. А Солун? А кад си био караван-багаа, а комора и „јабука"? А?.. Видиш како те памтим добро! Ну, збори, загато не знага ни турски ни арнаутски! — Пагао хазретлери! — речо кнез, па му притрча руци. Паша се у грохот насмеја. — Збори турски! Кнез се опорави и поче чисто турски: — Опрости, нашо, јер те нисам нознао. Давно је било, али твоје добро никад нисам заборављао. А гато сам рекао да не знам турски, велика ме јо народна невоља нагнала. Дођу овамо нагае, са којима народне старегаине говоре турски, а кад оду одакле су догали, и не знају гата смо ми. — Ашерим!.. Ако, ако, не љутим се... Ти си добар човек. Седи. Никада те нисам заборављао, но сам се свакад чудио твојем погатењу. Ти и не знага да сам онда одмах послао чиновника да тшта сељаке, твоје сољаке, да ли им ниси за се задржао „јабуку" ? И он ми рочо да си све до марјаша вратио. А то је у нашој земљи чудо! Браво! Мило ми је што те опет видим као старешину. Седи, седи да. се поразговарамо као добри стари познаници. —

Не прође неколико дана, а мугаирски је ађутант опет тражио и нагаао онога гато не зна ни турски ни арнаутски, па му пред народом предао пашин ноклон — врло леп ћурак и раскошан чибук. А кроз месец дана рано изјутра звекет верига будио је свет по улицама ка железиичкој станици, те је отворао решетке на прозорима и гледао оковане зликовце Арнауте, како их проводе у Малу Азију на вечно заточење. Мугаир је дуго остао на Косову и већ се почело у приче да сгавља како тајанствени кнез седи код њега целе ноћи, те га наговара о многоме, што Турцп не воло. Чак се почоло да гунђа: како је паша и вером преврнуо, те је постао већи ђаур и од самога кнеза... Тако се причало по чаршији међу Турцима, а у самој ствари ова два погатена роба великога Падигааха искрено се саветоваху како да уведу у ред несрећни и крвави алем-камен КалиФове Круне... Москва 1905. Гр. Божовиђ