Нова искра

— 212 —

Стари је лекар био умро а другога је одбила на учтив начин. За младу девојку, ка.о Риту, нису били људи који у евојим мислима и разговору понекад прелазе донуштене границе. Љура се тако разметала својим строгим начелима, играла је с толико енергије улогу беспрекорне жене, да јој пође за руком да у својој савости напослетку утре и последњу успомену на своју кривицу. Осећала се јаком као каква божанска статуа која је чврсто намештена на мраморном ностољу. Са висине свога безбрижнога положаја изазивала је будућност. Са безобзирним нестрпљењем гледала је само на Андреју, кога је сад костобоља читавих иедеља везивала за болесничку постељу. Мора да су сиротоме старцу пролазили часови меланхолично, као вечност, док су Даура и Рита водиле буран живот. Преко целога дана нису биле код куће; тек увече чуо би Ритин јасан и Даурин промукли глас у дугим дијалозима у ко.јима није никад учествовао. По некад, у топлијим данима, пратио га је апотекарски помоћиик. Тада би седао у наслоњачу сламом постављену и гледао по читаве часе на зидове, где му се указиваху чудне слике из његова детињства. Његове би се мисли тада враћале у времена у којима је и он срећан био; можда је мислио на своју мајку коју је толико волео. Али једнога дана примети он да је лшпен и те послодње радости. По Ритиној жељи, а Лаурину наређењу, премазао је зидар детињасте цртеже гаироким као небо плавим бојама. Андреја, коме и ово разоиођење одузеше, врати се у апотеку, где је свако пола часа — то му бар нису могли одузети — посматрао како пролази овај или онај од пет хиљада становника Кулоских. Ако би слепим случајем два грађанина уједно прошла, тада би извесно један другом рекао: „Погледај Андреју! Збиља је излапео. Какав терет за његову изврсну жену!" * * * Као надзорница девојачке школе, настојница катихизма и заштитница друштва за поправку палих девојака завршила је Лаура пут свога блаженства. Већ је била до близу недесет година. Из строгих црта њена бледог лица сијала је охолост, што је сво.ју судбину победила и поред грубих бора које јој је на челу избраздао живот са својом непрестаном борбом; бљештали су иза још увек лепих очију задовољсгво и срећа, које нружа срећна мајчина љубав, Она је заборављала све претрпљене болове; чим би ногледала на Риту — на њену младу главу сазивала је све радости, које су њој биле ускраћене. Често је помишљала о томе да ли мајке десеторо или дванаесторо деце могу ту децу волети тако страсно као гато она воли ово једино, и тада је увек долазила до уверења да се са њоном љубављу не може упоредити ни једна тако бескрајна страст,

Лаурин глас и њена побожност задобише јој наклоност једне удове која се пре кратког времена настанила у Кулози са својом одраслом децом, сином и ћерком. Млада гроФИца, Ритиних година, убрзо склопи поверљиво пријатељство с Лаурином кћери и тако отночеше везе које ускоро постадоше врло интимне. Обе су се девојчицо топло вололе; у њиховој ножности изродише се сјајне наде, којих њихова невина срца још сасвим свесна но беху. Час су страсно једна другој изјављивале пријатељство, час су се једна другој заклињале на вечиту наклоност. Дугим часовима ћаскале су оне на тераси под зрелим грожђем. Ноћу, кад је Рита спавала, нрилазила би Даура тихо и опрезно да је не пробуди. Нежно је гледала на своје дете како спава! Како је волела овај осмех на ружичастим уснама! Хтела јо да докучи мисли, које су у сновима девојчице добијале свој облик. Како се бојала да нова силна узбуђеља не поремсто мир ове душе! Али Ритин је саи био миран као и срце јој. Мајка је била мирна. Па ипак бн Лауру обузимала грозничава брига кад би се нагла над главом свога обожаваног детета. Каква јој је судбина била додељена? Зар ннје заслужила црна, сјајна коса, која је падала као краљичин огртач на рамена, бисерну круну ? Чије су усне тако чисте, тако отмене да буду достојно учити љубљењу ова девојачка уста? Где, на којој стази треба д'а се креће њена нежна појава? За ово слатко дете требало је да Бог створи нарочитим сјајем испуњени свет! Бог је продобар! Доволшо јо замолити га! И Лаура преклињашо Бога с поворењем Цравоворне мученнце. Јсдна јој се мисао осмехивагае највашо и најљубазније. Она ју је чувала у својо.ј усамљоности, скривену као какво благо, за које се бојимо да га изложлмо ваздуху и светлости. Ту мисао није она признала јога ни јодној дугаи, ни својој кћери, ма да ју је ова могла нронаћи не један пут, већ сто пута, само кад би имала мало вигае искуства у животу. И не само да ју је могла читати у очима своје мајке, него .ју је могла читати и у два друга ока која, су гледала у њена, истина плагаљиво, али ипак љубазно. Брат њене пријатељице, млади гроч> Имбријани, није скривао симпатије које му је улило слатко девојче. Изгледало је да његова мајка, без предрасуда, није имала ништа иротив овог осећања, те .је тако имала разлога да се заноси и најсмелијим иадама. Нема ни неколико дана како су гроФица и Лаура са својом децом зајодно посетили једну пољску свечаносг и приредили вечеру на пољу. Продлог за излет потокао је од млађе стране друштва; мајке су радо дале свој пристанак. Л.аура, приспевши кући, сећала се сваке појединости, испитујући марљиво догађаје тога дана, по њиховим узроцима и последицама.