Нова искра

— 193 —

Број 7.

Београд, ]ула 1905.

Год. VII.

„Нова ТТскра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; вал Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Ода,вибу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражеље појединих бројева извршује се само у року од два месеца. ТТосле тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

ЈТоследњк с т а н а р (из записака мога дома) Драгутин М. Домјанић — Загрвб —

Ч

У

оно вријеме је био неки мусави сеоски иас заблудио град и више од обијести него од злобе загризао дебељахно псетанце високе даме, које се иначе са собарицом возило на кочији у шетњу, али онај пут опет побјегло из дворишта, јер се упутило с неком простом кујицом у мезалијансу, о којој се у кући говорило само тихо и с негодовањем. Псетанце је више од страха (дама је рекла: живчани шок!) него од озлиједе угинуло. Ерволочни је нас побјегао, а дама није дозволила парање свога миљеника и зато се сумњало, да је пас био бијесан. Уељед тога је одређена контумација за псе у околишу малоне од сто миља. У том околишу је било и бивше имање које је пронало као и нлемићска нородица ко.ја је ту живјела кроз покољења. Остала је која шака земље на дворишту и за силним пањем липе кућа без прозора, без врата, без живе душе, тиха, али још увијек свијетла, као да је још јучер у њој звонио дјечји смијех нод шумном крошњом стољетне липе и као да је час прије замрла пјесма са гитаре а

слијепом старцу пошле мисли за звуцима у далеку младост, док .је још и њему било сунце златно ко и живот. Али липа је посјечена и продано дрво, дјеца су одрасла и већ су људи и већ су се и они преживјели, гитару је на дражби купио пјани опанчар а старац је умро сам окусивши чашу поклоњена вина, док је његове винограде уништила Филоксера и родбина. На том је дому била клетва. Иначе не би могло бити на тако маленом простору толико несреће. Једва је који од чланова тога рода свршио обичним, мирним начином и умро „сретно и наравно" то јеет од старачко немоћи. Портрети чланова тога рода јесу портрети нескршљивих несрећа. Вака је још држала дјецу на окупу и барем једном на годину би се састали, а у празницима би смијех дјеце испуњао сада посјечени врт и воћњак. Али и бака се прерадила и усред посла умрла. Оад су се дјеца разишла за увијек и слијени дједа остао сам са својим шамулусом, негдашњим вјечно младим јуристом, који је вазда пјевао и вазда се канио женити, те у тој накани и осједио. Није било газдаричине руке и све пошло по злу. Дједа се задужио зету, који је трговао свим и