Нова искра

— 194 —

свачим. Ва дуг му зет продао све на дражби и сам купио за ситницу. Од дражбе је дједа просто венуо. Није више нп ишао по еобама у којима је готово видио сваки кутић, само се скутрио на канапеу и сједио као у полусну под старом сликом свога грба, замрљаном од муха. Венуо је и након кратке болести и неопазице умро на руци свога јединог пријатеља, сиједог младића, који је остао сам с неким полудивљим псетом, које се, заблудивши из туђег села, излемано од сељака и изгризоно од паса, склонило у опустјели дом. Зет је све продао: стољетну липу, јаблане, те старе чуваре племићских домена — циганима за корита; крпу по крпу земље, док је још дједа живио; воћке и останке подрума за гориво дрво, а дједа је под задње дане морао у кабаници сједити у својој соби; темељно камење зграде при зденцу оному истому сељаку који је прије покрао греде срушене зграде; грабово дрвеће из сјенице, у којем је било урезано толико имена и толико успомена; малу сребрнасгу брезову шумицу, иза које је сунце излазило, па и алеју старих дудова. Из кућо је, наравски, разнесао све што није било прибито, дапаче је ситничару дао с томеља стргати стару жељезну пећ са жељезпим ним®ама у вјечном плесу — крамару Жидову у замјену за нешто модре галице. Старим клавиром су ложили ватру тежаци што су преносили котац у зетов виноград. Јуристу је ипак оставио његову собу, сломљени кревет, бивши столац и комад стола, али уз најамнину, и то само зато, да пази да тко не украде још и опеке од куће, а у осталом тко би и узео у најам ону собу влажну, близу гнојишта, с прозорима залијопљеним папиром и с тако изгаженим прагом, да би се и човјек лако у собу провукао и крај закључаних вр&та. Јурист је који тједан тамо становао и даље је пјевао куд је ишао, само коврчасте су косе бивале све бјеље и лицо све више изорапо. С њим је био пае на еваком кораку, а често спавао на његовим ногама. ЕБему је јуриста сада пјевао, њему се тужио, па други су га сви држали

наметпиком, а нису се хтјели с .Јетити, да је он слиЈепца дједу водио кроз већи дио живота, а од бакине смрти и хранио и одјевао. Покојног дједу је волио пас и вазда био уза њ, кад би старац сам, тапајући батином, шетао на дворишту пуном сена, што га он није видио. По смрти се пас снуждио и често обилазио собу, гдје је дједа умро, али у собу нијо ушао. Страних људи није трпио, а особито но зета. Чим би га издалека осјетио, тако би се узномирио, разбијесиио, да си га једва придржати могао. А и зет га је мрзио, као да је човјек. Једино то псето није могао одстранити и ако га је увијек сјећало да је у том пустом дому намотник, а није га могао ни продати, јер је било без вриједности. Отказати јуристу етап отворено није могао, јер га није сметао а плаћао је станарину. За то је једне хладне ноћи дао однијети с куће ева врата и све прозоре, док јуриста пије било код куће, а кад се јутром вратио, нашао је пса крваве главе и једва жива на евом кревету. Дошле су ноћи дуге, снијежие и злобн,'-, то је јурист морао оставити етари дом и уселити се у еељачку кућу. Било му је тешко, као да су тек сада умрли сви којо је он љубио, — али зима је јача од срца.

Пеа .је иостало. За двије, три ноћи чуло ее у пустом дому лајање и као отегнути плач, и тако је било даље сваке ноћи. Пас нијо више никога нознао, свакога је бјежао и никому није дао ући у кућу. То је била зету добра излика, да је ваљда пас бијесан, а пошто је паеја контумација, сам га је устријелио, кад се пас воћ сав изномогао стиснуо у кут, гдје је дједа умро. Запао је дубок снијег и прекрио дворишто и разбите цропано дома, а дом је био саблаено тих и гледао својим ископаним очима мртво са брожуљка у бијело ливадо и шуме. Сада је зет истом ступио сасвим у посјед свога имања.

Н

Кегде чух...

1егде чух, Неко рече име твоје, Слатко, мило име твоје Негде чух. К'о да липа замириса У тај мах,

Кроз душу ми чежња мину, Занесе ме у давнину... У тај мах К'о да липа замириса.

Пијетро Косорић