Нова искра

— 196 —

Два падишахова роза (Истинит догађај са Носова)

I

рајом лста, кад Косовске жедеваице још не беше, рано изјутра царски весницн викаху но Солунским улицама, најнре на турском, носле на грчком и најзад на српском језику: — л По заповести светлога валијо Солуиског, мушира Саадедин-Девлет-наше све су градске капије поседнуте. Све кириџије, које су се затекле овде, нека дођу у коиак да узму царске товаре иод комору за Сарајево. Царска ће благајна плаћати само по два гроша дневно иа свакога коња за исхрану. Ко нокуша да се из града искраде, биће кажњен новчано, а ко буде молио нашу, биће одмах бачен у Канли-Кулу на иеодређено заточење. Таква је заповест и нека Вог свакога сачува од непослушности и дрскости, јер је гнев царскога намесника, светлога валије, толико исто безграничан према дрекима, колико је велика правичност и личност његова према иослушнима!" Весници обиђоше све главне улице, на се поново вратише на главна тржишта, гдо ноновишо страшно наредбе само на српском језику, доказујући тиме као да се све то тиче највише Срба. Јор последље речи валијине заповести особито звонко изговараху, старајући се да им даду правилно изговарање без икаква мешања турскога језика. Имали су и зашто. Солунски караван-сараји у то време, кад кроз жиле свеколикога живота на Балкану бијаху струје мрачне и иоотске средњевековности, бејаху препуњени кириџија из западних и северних земаља српских. Они всћ посвршавали послове у Источној Румелији. па се сад стекли у Солун, да узму товаре безбројним трговцима до Сконља и Ниша, Бања-Л.уке и Метковића. И баш у овом тренутку мудри валија нашао згодан случај да готово беснлатним подвозом снабде немирну Херцоговину и боговску Босну прахом и оловом, чиме ће је бранити низам и паше од толико иепријатеља, спољних и унутарњих. А оваку згоду тешко би кад и дочекао. Караван-сараји преиуњенн коња, а кириџије сама раја, која ће морати да послуша и да без паре и динара однесе царску џебану. Он ће зато, као искрени сип велике отаџбине и роб цара над царевима, бити веома задовољан, а са сјајне и украшене златом и драгим камењем тахте, где кали® промишља велике државничке мисли, нросућо се к њому, робу падишахову, милости као бисер са грла његове Тзурђијанке, кад је у љубавном заносу стисне мало више него нгго треба... Он добро зна да су Срби доста тврдоглави, па је због тога издао заповест да му не долазе и да га не

моле, него да сви дођу у конак, на ће сам ослободити коморе сиротињу, само ако буде сувишак коња. Страшпа вест брзо обиђе сво караван-сараје. Не нотраја дуго и у једном се скупише сви крамари, окружопи кириџијама, ожалошћеним и убијеним, као што је свако кад му зла судбина испече овакав колач. Видиш брката разголићена Сеничанца, како је осунуо лице, покуњио главу и нун сазнања да је горе високо, а доле тврдо — готов је само да махпе руком, што увек чини Словенин кад га снађе безгранично зла судбина. И остали су ка,о и он. Место тога да узму трговачке товаре и зараде лепу парицу н однесу је кући за Божић, они ће изгубити до Сарајева толико времена без наднице. покварити коње нод тошким товарима, бити срамљени, исовани и бијени немнлосрдним војницима Анадолцима и — доћи кући са иребијеним ребрима и испијеним лицима. Комора!.. То је страшпа реч која кириџији и уморан саи квари, иа га у глухо доба разголићена гони да при зимској мећави иотрчи к своме коњу хранитељу, са чијег самара и децу обува и крено име вином прелива и Турчину ироклети данак исплаћује. А сад је то стварност. Сад је то истина. И од Солуна до Сарајева толике муко без марјаша награде. Крамари уђоше у јодну собу да се посаветују шта ће да раде. У осталом, то није баш дуго трајало, јер су сви знали да од зле коморе, као и од свега њо.јзи сличног, у Турској има само један лек — новац... II. После пола часа из караван-сараја изиђе младић у богатој Косовекој ношњи, али без јатагана и ииштоља, и ако си га одмах могао познати да је крамар, по широком, пљоснатом ®есу и високим чизмама. Крамари јавно носе оружје, јер им власти допуштају. А младић беше све оставио, само у руци држаше иовећу торбу, нечим готово вршком напуњену. Он управи великом улицом нраво ка конаку. Стража га нропусти кроз капију, и он изиђо на горње бојеве. Пред одајом валије заустави га крупан ординарац, па кад чу његову жељу, љутито махну главом: и рече : — Олмаз!.. (Не може се!). Момчић се тихо осмехну, спусти торбу и извади свој новчаник. Згодно и брзо пружи Турчину пет дуката. — Олмаз! — чу се и оиет лаконски одговор. Момчић иружи још пет. Ординарац се значајно осмехну, рече да ће се ностарати да га паша прими, па уђе унутра. После неколико тренутака врата со отворише и он са глуним турским поносом, помешаном са лакајском халапљивошћу и уљудношћу, указа младићу пут. Младић узо торбу у леву руку и слободио нрекорачи нраг. И од-