Нова искра

_ 197 _

мах угледа патпу, још младог; дубоко му се поклони, па онда приђе, пољуби му скут златом пзвезена каатана и мекапу руку. Кад то учини, извади из торбе ппсмо и положи га на пашино колено; после тога развеза мараму и гомила дуката чудновато блесну поред пашиних ногу. — Пашо хазретлери! ') — поче младић чистим турским језиком. — Око двеста кућа љуте сиротиње царске раје, ко.ја се храни само са самара, моли ти се данас да ослободиш сто мојих другова и њихову тисућу кљусади. Царска је земља и велика и богата, те се наш светли цар (да му Бог на дуго продужи дане!) може обићи и без наше сиротињске помоћи. Кад ово изусти, дубоко се поклони, па приђе и опет пољуби скут и руку намрштеном паши. Кад то брзо и лепо изврши, измаче се на неколико корака и мирно стаде, готов да чује и гром и благовест. Паша диже своје очи и премери га. Мрдну главом и отвори писмо, па кад га прочита, опет погледа младића и осмехну се. Но то потраја само за тренут. — Како ти је име? — Радован, светли пашо. — М-м... Радован... Јеси лп ти амо довео породицу Весељ-пашину из Мостара? — Јесам, у твоје здравље... — Хм... — промрмља паша кроз нос, па се замисли јамачно о ономе што је слушао прошле године о породици Весељ-пашиној, коју је неки млади Србин крамар, по имену Радован, довео у Оолун здраву и читаву, и ако је у Качаничком ждрелу изгубио дванаест другова, док .је караван и харем одбранио од разбојника. Том је приликом млади крамар показао колико је и поштен и јуначан, те се одмах прочуло о њему по свима раскршћима с обе стране Вардара. Паша опет прочита молбеницу, па подиже очи и намргоди повије. — Како си смео погазити моју заповест и доћи ми? Знаш ли како сам наредио и казао да свакоме непослуганику прети Канли-Кула? — Погрешио сам, пашо, из невоље... Опрости... — Ех, опрости!?.. Ба!... Велига да вас има сто. А зашто није други дошао ? Радован погну главу и немагае одговора. — Загато! Јеси ли ти најстарији или главни крамар? — Најмлаћи сам, светли пашо. — Тако... Па зар само ти не жалига главе? ') Светли.

- Жалим, пашо. Али сви су они ожењеии, имају деце, а ја немам ни жене ни деце. Мислио сам да је боље да ја изгубим главу, ако је потребно, иего ма ко други од њих. Али је у царских памесника срце пшроко и милостиво. То сам знао, и тога ради се и репшх да припаднем твом светлом колену. И молим ти се: избави сиротињу од коморе, па ако хоћеш узми за то моју главу. Аман, пагао хазретлери! Пагаа га у чуду погледа. — Да те нису преварили и наговорили крамари иа овај поступак? — Нису ме преварили, пагао... — Па зашто није други погаао ?

Радован се нађе на невољи. — Нису смели ? — Да... — тихо промуца. Паша се мало разведри, па га благо погледа. — Колико ти је година, сине ? — Двадесет и пет, честити пашо. - Хм... веома си зелен... Оа мном се не треба шалити. А шта си ово донео ? — То ти јо сиротиња послала јабуку. Паша се осмехну. — Велиш да ниси главни караван-баша ? — Нисам. Ја имам свој караван од ето и четрдесет коња и двадесет људи. Њихов сам само крамар, а остало има сво.је крамаре и сви имамо другог главног крамара. Паша се зачуди. Повуче неколико димова из наргила, па устаде. — Веома си зелен, синко. Млађи се за старије ие моле. Али ти си изузетак — да ти нисам дужаи... Да .је ко други догаао и доноо овај новац, одмах би му глава одле/гола с рамепа... Младости ваља прагатати: за твоју отвореност поклањам ти живот, а за пожртвовање