Нова искра

— 198 —

ослобађам твој кара-ван. Иди, узми своје коње и бежи из Оолуна, а објаву ћеш сад добити. Радован се сневесели. — Аман, пашо, ослободи и остале! — Иди одмах, не љути ме! — Онда узми и мој караван, јер немам образа да се вратим међу крамаре. Молим ти се: или све или ни мој! — Ах, рајо, рајо! Имаш добро срце али тврду главу — рече наша, очевидно и иаљућен и тронут младићевим држањем. Паша је подуже стајао и укочено гледао час на њега час кроз прозор на глатку површину залива. — Добро, сине! Ослобађам ти све коње ради твога поштења. Кад у царевој земљи има такав човек, ја се радујем, јер га први пут сретам... Нека је у добар час: иди с миром! Младић се дубоко поклони и пољуби пашин скут и руку. — А сад узми и ово паре, ову јабуку, како ми рече. Може бити нећеш веровати, но заиста ништа не мрзим као м^то, које је уназадило нашу царевину. Ти си поставио главу у торбу и право је да ти дружина добро плати. Вато ти заповедам да узмеиг сав новац и задржиш себи. Пази, не љути ме!.. Иди и моли се Богу за царево здравље!.. Радован се поклони и са свештеним поштовањем погледа заиста чудноватога пашу, који одбија иовац; брзо стрпа дукате у торбу и с турском пристојношћу и са искреним страхопоштовањем остави одају. У предсобљу пружи ординарцу још десет дуката, па ишчезе. Еад је све испричао крамарима и још рекао да ће иовац ипак да врати, ови му понудише да међу собом поделе, а дружини да кажу како је паша све узео. Дошло је до крупних речи. Радован одмах скупи сву дружину, па им и ово исприча и, раздајући свакоме новац, рече: да пазе кога бирају за крамаре. Око подне чиновник је на Вардар-капији пропуштао караван за караваном и многе кириџије призивао и нешто тајно с њима беседио. Радован је тек у Окопљу дознао да их је чиновник питао: јесу ли примили свој новац или не ? Ш. Прошло је две дееетине година. Солун већ беше везан за Митровицу железним путем. Гвоздена кола свакога дана чудном Косовском ширином носише и трговачке товаре и прах с топовима и безброј нових генерала и чиновника. Па ипак је живот на Косову текао по истом коловозу као и пре, кад све беше по староме средњевековном начину. Арнаути беху досадили и народу и власгима, због чега учесташе жалбе у Цариграду. И баш у ужасном треиутку безвлашћа, по Митровици се једнога даиа пронесе глас да цар шаље на Косово неког мушира као изванредног изасланика да разбистри мутни положај и извиди рајине жалбе и муке. Тога

ради народ поче да врви у Митровицу са свих страна. Напослетку службено би објављен дап и час муширова доласка. Митровица се диже на ноге и учини све потребне спреме. У петак, на Бајиру поред војнога стана, с обе стране главнога пута до саме жолезничке стаиице, слеже се огроман свет. Одатле до самога конака беше уређена војска свих родова. На првом месту коњица, поред ње неколико батаљона арнаутских стрелаца и пред њима по два вода, с обе стране нута, копљаша и секираша, а на самом брду, према Ввечану, неколико батерија пољске артиљерије. Даље је у ужим редовима био анадолски нпзам. До самих батерија стајаше турско духовништво: хоџе и улеме, па чиновништво и тек онда предеедник са члановима општине, а до њих учитељи и учеиици свих турских школа, и нижих и средњих. То је са десне стране. С леве пак беху арнаутски поглавари, до њих српско свештепство, општина, грађаии, учитељи и ученици. Одавде с обе стране пута стајаше огроман свет сељака Срба, без свакога реда, на челу са својим кпезовима и кметовима. Грађани — Срби и Турци — одевени у свечано руво, а сељаци у рите; многи су међу њима чак и без опанака. Прва гомила сељака беше из места поред Ибра од Митровице до Пазара; пред њима њихова четири кнеза, на челу са главним киезом, високим црномањастим човеком у чистом сељачком оделу и турској грађанској обући. На глави му црвени ®ес и око њега новећа бела чалма, а у руци штап. Густи, проседи бркови особито доликоваху правилиом носу и широком, глатком подбратку. Израз миран, величанствен као у стародавна источног натријарха. То беше кнез Радован Росуља, кога је народ још давно-давно изабрао за кнеза, осетивши у њему простим народиим чулом великог човека свога краја. Чим се вратио из Румелије и донео кући доста новаца, пређашњи кнез, после једног пародног збора, добацио му је кнежевски топуз и штап и позвао народ да га избере. Народ није ништа одговорио, већ неколико пута испалио пиштоље. Радован се до земље поклонио народу, заплакао се, пристао и одмах отпасао оружје и примио кнежевски топуз, а са њим и главну народну бригу: да штити сиротињу рају од сваке хале и вране... Будући свакад с народом, већ нрославл>ени кнез и данас ће у име његово пред високим царским изаслаником пролити сузу... Огромна светина упрла очи кроз сребрнасту таму равнога Косова. Локомотива већ зазвижда и бригадни генерал истрже из корица сабљу и издаде наредбу првој батерији. Топови грунуше један за другим и пуцањ се убрзо помеша са звуцима марша „Хамидије". Влак стаде. Гомила се узруја, жандарми потрчаше поред светине и, верни својој турској нехатности, тек сад почеше да закопчавају своје парадне копоране. Командант Косовске ордије одјури на коњу и поднесе рапорт. После се окрену