Нова искра
237
0
ставила си дух прошлих времена У одајама својим оног дана. Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана. Жалила ниси, изгледа, шго мена Живота у смрт беше тако рана. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плако. О, ко би реко да ћеш ти отићи Мирна и бледа, равнодушна тако За све што беше; да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако.
Сећам се увек суморне тишине Облака, лишћа, нечујних ветрова; Гледо сам широк израз сете њине, Кад су те дали месту мртвих снова. И ако живот овај вео скине, Некад, с раввица, неба и брегова, Ја знам да опет неће ми помоћи. ...Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи ; Сећам се да је у поноКно доба Још мирисала свуд краљица ноћи На страст, и младост, и задах од гроба. Сима Пандуровић
Како се заснт/шала аетрокомтлза' Црткце кз ксторкје астрономије
(ИАСТАВАК)
Утврђивање пертурбације и тријумф математике 1"^ад би била сама Земља са Месецом, привлачење Вемљиио утидало би иа Месец тако, да би он описивао као путању чисту елипсу. Ну осим земље има у Оунчеву Оастему и других тела, чије со привлачење такође опажа, а нарочито Оунце у томе игра врло значајну улогу. Оно привлачи Вемљу и Месец неједваким силама, јер су и даљине њихово од Сунчева центра неједнаке. Дакле у кретању Месечеву око Вемље појављује се још једна сила, која се обнчпо назива иертурбаторска а која узрокује и знатне носледице. Та сила чиии револуцију (оптицањо) велике осовине Месечеве путање за време од 9 година. Она чини ретроградно (уназадно) померање линије чворова путањиних тако да се цео тај ток свршава у периоди од 18 година. Њутновим рачунима, који су истина у нечему непотпуни, одбија се свака сумња о узроку тих иојава, које је носматрање откридо много раније. Ови ти величанствени резултати, као и многи други, иалазе се у великом и чувеном делу Њутнову „Рппмрја
шаИшпаМка рћОозорМае пакпаНз" (1687), о коме је Лагранж рекао, да је то највиши ародукат човечјег ума. Њутнови поеледници Елеро (1713. —1765.), Д' Аламберт (1717.—1788.) Њутн је био објаснио главне нрилике Месечева крзтања помоћу сложеног нривлачења Земље и Оунца. Он је то учинио тако, да није остала никаква сумња о узроку оних неправилности које су запажене код тог кретања. Ну он још није био ни близу могућности, да се тај предмет у свему исцрпе. Проблем којп се имао решити јеете онај чувени ироблем трију тела, чије је математичко решење било врло тешко, да још и данас надмашује и овако моћие научне силе нашега доба. Добија се тек само наизменичним апроксимацијама. Клеро (01егаи1) и Д' Аламберт (0' Актђег!) латили су со готово у исто доба, а различитим методама, детаљног испитивања еистематских рачуиа о неправилностима Месечевих кретања. Прве своје радове објавили су 1745. Прошло је дакле скоро 60 година од публиковања Њутнова дела, док се могао остварити какав значајан