Нова искра

— 236 —

сиђе на доњи спрат и у мраку уиути ео с муком цроа салои, до консолс. Амајлија јо била на свомо месту. Нсисказан ужас овлада Вајтом. Ако му оиакажени остаци његова сина, ваекрснути жељом коју још није исказао, изиђу на једаипут пред очи, нре но што умакне из салона. Крв му се следи у жилама кад виде да не може да нађе врата. Са чолом које се купало у лоденом зноју, пипајући, обиђе око стола и уиути се пород зида, док није дошао у тесан ходник. У руци је држао проклети предмет. Поеледња жеља: повратак у живот; етрашно ваекренуће Еад се вратио у собу за спавање, све му се учииило измењено — чак и лице љегове жеие. Оно му је изгледало модро и неспокојно; па свој велики ужае, виде на њему неки необичан израз. Она га уплаши. — Пожели ! узвикну она снажним гласом. — Али то је безумље и злочии! промуца он. — Пожели ! понови жсна. Вајт диже руку. — Желим да ми се син врати у живот! Амајлија паде на нод; старац је гледаше са страхом. Затим, дрхћући цолим телом, паде на једну иаслоњачу, док је Г-ђа Вајт, светлих очију, прилазила прозору и дизала завесе. Укочен од зиме, Вајт је остао седећи, и с времена на времо погледао је у своју жену која је непрестано гледала на улицу. Комадић свеће, која је горела у једиом лорцеланском свећњаку, бацао је на таваницу немирну светлост... После иодужег нијања, он се иапослетку угаси. Као да му се еињи терет свалио са срца. етарац констатова да је амајлија без икакве моћи, и поново леже у постељу. Посло два минута жена ћутећи леже такође. Нису проговорилн ни једне речн; лежећи једно поред другога, слушали су монотоно куцање дуварског сахата. У један мах зашкрипаше степенице; један миш побеже у рупу. Мрак је био врло иепријатан. Прибравши сву своју храброст, Вајт кресну жижицу и сиђе да потражи евећу. Код последњег стопеника, жижица се угаси; Вајт застаде да упали другу. У исгом тренутку зачу се на вратима од уласка куцање тако лагано, тако слабо, да се једва чуло. Кутија еа жижицама испаде из старчевих руку и жижице се просуше по ходнику. Старац оста као скамењен; затим се поново зачу куцање. Вајт ее преетрављон окрете, врати се брзо у сво.ју собу и барикадира врата за со-

бом. Треће куцање одјекну кроз тингану која је владала У кући. — ЈПта јо то? упита старица ослушкујући. — Ништа... миш, одговори Вајт чији су зуби цвокотали. Осетио сам како ми је прошао измођу ногу, на степеницама. Његова жона, седоћи у постољи, слушала је иепрестано. Куцање, овога иута снажније, затресе врата од уласка. — То је Херберт! узвикну госпођа Вајт... То је Херберт! Она нотрча вратнма; али је музк продухитри и, ухвативши јо за руку, препрочи јој пут. Он је предоеећао како би одвратан призор био по,јава умрлога који ее враћа у живот страшно онакажен у часу емрти и сав у трулежи која га је за дееет дана наружила више и од еамих рана. — Шта си наумила ? промрмља он промуклим гласом. — То је мој син... то је Херберт! викала је она нопрестано, отимајући се. Заборавила сам да је био на две миље одавде... Зашто ме задржаваш? Пусти ме да прођем!.. Идем да му отворим врата! — За име Вожје, нек не улази! препоручи старац, који је дрхтао целим телом. — Ти ее бојиш евога сина ! викала је жена, борећи се непрестано да се отме. Пуети ме, кад ти кажем!.. Ево мо, Херберте, ево ме! Куцање ее сад понављало непрестано. Стара жена напреже све своје силе, ослободи се руку мужевљевих и нагло изиђе из собе. Вајт је иошао за њом до степеница, и док је она силазила, он је нреклињаше да се врати. Он чу како зазвечаше ланци на вратима и најнижа реза. У то задихани и испрекидани глас старе жене довикну ове рочи: — Резу!.. Сиђи!.. Не могу да је дохватим. Али је Вајт, иузећи на поду, тражио мајмунску руку. Да је само може наћи пре но што леш уђе у кућу! Снажно лупање одјекивало је на вратима од уласка; треека етолице, ко.ју је његова жена вукла кроз ходиик и коју је приелањала уз та иста врата, дође до упгају старчевих. Он чу врло лепо како реза шкрипи... У истом тренутку нађе мајмунску руку и, иотпуно ван себе, каза ево.ју последњу жељу... Нека неулази! Нека оиакажени лепт остане у земљи! Ударци одједанпут престадоше, ма да је кућа још одјекивала од њих. Вајт чу како му жена уклања столицу и отвара врата. Студени ветар духну уза степенице; дубоки уздах њогове жене, пун разочарања и бола, ули му храбрости да јој притрчи, а затим да погледа иза врата. — При светлости Фењера, на другом тротоару, ои виде улицу мирну и сасвим пусту... Превео Е.