Нова искра

— 235 —

У иово гробље, које је удаљено око дие миље, стари људи сахранииге свога драгог покојника; затим се вратише кући, у којој је владао мир и тишина. Све то било је тако брзо, да су једва имали времена да дођу к себи; ске еу се надали да ће се нешто друго догодити, нешто што би олакшало овај терет и сувише тежак за њихова стара плећа. Али дани су пролазили; носле узалудног очекивања предали су се својој судбини, судбини без наде, која се нокадшто иетачно назива апатијом. По који нут су измењали по неколико кратких речи, јер у то време нису имали више шта да кажу једно другоме, и дани су нротицали за њих у смртној досади. Било је то на недељу дана носле оног кобног догађа.ја. Једне ноћи Вајт се нагло иробуди, пружи руку и виде да је сам. Дубока номрчина владала је у соби; са, прозора чуло се угушено јецање; Вајт се придиже у постељи и ослушну. — Врати се, рече ои нежно. Назепшћеш. — Још је хладније за мога сина, одговори сгарица која се ,још јаче заилака. Јецање се неосетно губило у ушима Вајтовим. Постеља је била топла, а очни капци били су му тешки. Он заспа немирним сном, докле га крик његове зкене није иагло иробудио. — Рука! узвикну она. Мајмунска рука! Вајт се, уплашен, иснрави у иостељи. — Где?... Где је?... Шта је? Г-ђа Вајт приђе му посрћући. — Хоћу руку! рече она мирно. Ниси је ваљада уииштио ? — Ено је у салону, на консоли, одговори муж пренеражен. Што ће ти? Старица је илакала и смејала се у исти мах. — Тек ми је сад пало на намет, рече она грозничаво. Еако да се не сетим раније? Зашто ти сам да се не сетиш? — Чега да се сетим ? упита он. — Оне друге две жеље, накричи Г-ђа Вајт. Ми смо казали само једну. — Зар нам то није било доста? прогунђа муж. —• Није, узвикву победоносно старица: казаћемо још једну. Иди донеси руку и пожели да нам се дете врати у живот. Старац збаци покривач који је заклањао његове уздрхтале удове. — Велики Воже! Јеси ли ти ири себи ? узвикну он запренашћен. — Узми руку... узми је брзо и кажи своју жељу... Ох! моје дете... ја хоћу своје дете! Вајт кресну жижицу и упали свећу. — Л.ези да спаваш, заповеди ои без убеђења... 'Ги ие знаш шта говориш. Г-ђа Вајт упорно одговори: — Прва нам је жеља била остварена, зашто ие би и друга?

— Случајност, промуца старац. — Иди донеси руку 11 кажи жељу, узвикну жена дрхћући од узбуђења.

шш смшшм

лештззоухгс

А. Муха

ГоСПОЂА СА камелијама

Вајт се окрену да је боље види; глас му је био непоуздан кад .је додао: — Он је умро ире десет дана, а после... нећу ништа друго да ти кажем, али... имај иа уму да сам га познао једино по оделу... Ако га не будеш могла гледати без страха, шта ћемо онда? — Нека се само врати, узвикну старица... Мислиш ли ти да се ја бојим детета, које сам отхранила? И она изгура мужа кроз врата.