Нова искра

— 240 —

лази се до закључка: да се трајање Месечеве реиолуције иостопено а стално смањује за извесну врло малу количину, али која ће се најзад нагомилам до тога да Ке најзад бити врло осетна. Из тога дакле изилази да иосто.јл извесно вековно убрзање Месечева кретања. ПГга је узрок том убрзању ? Лагранж га је тражио без усиеха. Даилас га је нашао у једном још необрађеном куту рачунања Месечевих иертурбација, ко.је настају од Сунчеве акције. Та појава настаје од иостепеног смањивања ексцентричности Вемљине иутање. Ну ми смо мало час рекли да ће смањивање те ексцентричности нрестати кроз 24.000 година. Дакле ће се и трајање Месечеве револуције постеиено смањивати у току тога грдног размака у времену. А иосле тога рока, оно ће бивати иостепено с.ве веће. Од тада ће дакле настати извесно вековно успоравање Месечева кретања. Ето једног иредвиђања на далека времена, али које је сасвим иоуздано. Леверије (1811.-1877.) Откриће планете Урана везано је више за један случај. Тако не стоји сгвар са открићем плаиете Нептуна. Један астроном на Париској опсерваторији, Бувар (Воиуаг<1), желео је да изради облик Уранове путање у облику елипсе, водећи рачуна о нертурбацијама које на то могу утицати од стране планета Јупитера и Оатурна. Потребне •рормуле око тога, посла биле су сагласне са Лапласом и биле су у свему беспрекорне. Па ипак, и крај свеколиких усиљавања, Бувар никако није могао довести у склад теорију и посматрања. Констатовао је и одступања, чија је величина била све већа са временом. Постепено се створило мигаљење, да те неправилности у кретању Уранову могу наступати услед привлачења неке непознате планете. Око 1845. Араго је обратио пажњу на то питање Леверију, који је већ био познат са својих лепих астрономских послова. Леверије (Ее Уегпег) се одмах лати тога посла. Ну проблем је био сасвим тежак и сасвим иов. Ваљало је дакле одредити: путању и положај те непознате планете, кад су познате иертурбације гато их она чини на Уран. Овде се нећемо задржавати, да нзносимо иде.ју о опии грдним рачунима, гато их је вал.ало извршити и који су задржали Леверија скоро кроз две године. Ограничићемо се само на то, да је 31. августа 1846. Леверије објавио у Академији Наука, да је разјаснио тајну Уранову; ваљало је јога само у исто времс одредвти и иоложај тог непознатог небесног тела. Требало је дакле сада у ствари видети ту планету, чија је егзистенција откривена а положај јој одређен рачуном на чистој теориској основици. Септембра 18. писао је Леверије Бер-

линском астроному Галу и молио га да обрати пажњу на једно место на небу, које му је он тачно одредио. Још исгог вечера, када је добио то писмо, Гал је управио свој дурбин на означено место и одмах је опазио у нољу свога дурбина небесно тело 8-ме величине, којега није било нигде на небесним картама. То .је била та тражена планета Нептун. Теорија опгатег привлачења већ је имала својих великих тековина, али је та тековина била најдрагоценија. Ту је математика показала свој прави тријум®. Ради сираведљивости, ваља нам овде напоменути, да .је у исто време, када је Леверије радио на овоме послу, радио на истоме иослу и енглески астроном Едемс (АЛашз). И ои је био одредио Нептуну готово исте положаје, само његов резултат није био благовремено објављен. Леверије је јога мислио, да ће се доцније моћи, на основу нертурбација Нептуна, открити планета даља од њега т. зв. транснеитунска. Ну до дапас, јога се нијс ни у чему ноказала несугласица између теорије и посматрања Нентуна. Од доба, када је пронађен, Нептун је ирогаао једва трећину своје путање, а у таквој прилици се не могу ни испољити пертурбације, какве би се желеле, бага кад би их и било. Ако би та планета била волика као и Нентун, и ако би и она потпадала иод т. зв. Бодеов закон, она би се појавила као звезда 11-те илп 12-те величине. Она ће можда бити откривена кад се одреди ФОтограФска карта неба. Леверије је усавргаио теорију кретања свих планета. Ва Меркур је открио извесну несагласносг са посматрањем. На основу тога мислио је да може закључити, да постоје и нека непозната иланета исиред Меркура, у простору између њега и Сунца, али која је у обласги самих Сунчевих зракова који сметају да се она може видети. А године 1859. марта 28. опазио је Др. Лекарбол (Бевсагћаи11;) како је нреко Сунца прегало неко тело, за које се држало да ће то бити та нова, непозната планета, па јој одмах дадогае чак и име Вулкан. Тиме би Леверије понунио Суичев Систем и у његовим најближим, као и у најдаљим границама. Ну та се планета вигае никада није видела. Ни трага о њој није запажено и при најбрижљивијем претресању Сунчеве околине за време од неколико тренутака, док траје тотално Сунчево иомрачење. Астрономи су дошли па мисао, да у место те једно планете, коју узима Леверије, у ствари посто.ји читав прстен астероида, налик на такав прстен у простору између Марса и Јупитера. Та су пак тела веома мајушна, да се не могу посебице ни опазити. Ну укунна њихова маса може ипак несумњиво узрочити оне последице иа Меркуру, игго их је Леверије запазио. (СВРШИЂЕ СЕ)