Нова искра

— 241 —

Лз срца нам глас надахнут ори, 1'лас радости, поноса и миља: Наш песниче вечитог обиља, Теби у част наша песма збори. Све умире што се на свет створи, Ал' твој дух је достигао циља: Сад је песма — свет је благосиља, Сад је светлост •— са гамом се бори.

Тужни народ слави те и штује, Трпи муке што их смишља злоба, Ал' чим, тужан, глас ти слатки чује Мрачни застор тоне испред роба: Царство види где се словенује, Ти му песмом јављаш — наше доба! Р. Ј. О.

Како ] е постадо друштво за скроту и малуштену децу

(из Таеиша диевиика)

(СВРШЕТАК)

ти Јовице ? — окретох се оном трећем детету. Ти еи најмањи, али си велики обешењак... Ти си из Ваљева. Је ли? — Јесте... молим, господине. — Хајде да нам нричага како си се проводио по Ваљеву. Ама све да кажеш овој господи... — Ја сам учио четири разреда основие школе отпоче причати Јовица. Још док сам школу учио, иаучио сам се да крадем. Томе су ме друга деца научила. Како су радила она, тако сам радио и ја. Еада је пазарни дан, скупи се силан народ на пијаци. Онда идем и ја тамо,

па крадем, као и други, сељаке. Прво сам крао и крушке. Доносио <ам кући — мајка ми се смеЈала. Тешко, вели, теби ако те ухвате. Други пут сам украо шамију и сито исиред дућана Филипа бакалина. Па онда једноме сељаку у Јовигаиној механи, док је спавао, дигнем чантру и утечем на авлијска врата. После једном кочијашу дигао сам из кола нов новцат гуњ.... Та знате, било јс још којечега. Мајка ми увек говорила: море, лоло, тебе ће да ухвате... Али ја сам опет крао. После ме истерали из гаколе. Ја се онда логодим код Николе гаустера. Туна украдем једне нове ципеле. Он ме .јави начелству. Мене уапсе. Држали ме два-три даиа па ме пусте. Онда украдем билијарске лопте из газда-Савине каване. Они се еете, да сам ја то учинио, па ме окупе тражити. Ја се онда уплагаим — па заннем у Београд. Дању сам гаврљао по вароши. Првога дана украо сам лебац оном Фу-

рунџији код „Тетова". Тако сам се ранио, а ноћивао сам у бари Венецији. Тумарајући тако, нашао еам се са овим Стевицом, па смо после заједио по вароши ио мало крали и етвари продавали... — Дедер нам кааш: како си ове своје Београђане научио, да сељацима, краду диње и лубенице.... — Па молим вае, господине, и они еу мајетори за то као и ја. — Ама јееу и они, али ти си имао вигае прилика... Дедер нам испричај: како сте ономад испразнили кола ономе сељаку из Вишњице. — Па ето тако — насмеја се мали Јовица. Ја ее попнем на точак од кола. Узмем из кола лубеницу, да је, како је обичај, међу колена пробам да ли је зрела. Доле, иза мене, поред кола, етоји, на прилику, овај Љзица. Чим ја спустим лубеницу међу колена, Лазица је нрихвати, иа је дода Стевици, Стевица Жикици, а Жикица се поеле изгуби у оној гунгули иа ни.јаци. Сељак збуњен оноликим народом око кола, једни се ногађају, други му илаћају — и не примећује гата ја радим. Он мисли, да ја све једну иету лубеницу држим у рукама. А ја могу тако по 10—15 лубеница да пропустим кроз руке, а да сељак ништа не опази. Тако пазарите и пилиће од сељака из кола ? Јесте, господине, хоћу да кажем... Тако је... — По који пут вам се ослади и пита са ћепенка. Је ли... Дедер нам кажи: како си оно преварио 'Грајка Фурунџију ?