Нова искра

_ 242 -

— Молим вас... И ја и овај Жикица ишли смо тога дана по пијаци. Гледали смо да што, знате, пазаримо. Али није било нмшта за нас. После ударимо покрај лебарнице Трајка Фурунџије. На ћепенку видимо стоји у тепсији кисела штрудла, нарасла, па се заруменила, тек што је извађена из ®уруне... Молим вас... Били смо јако гладни. Тога дана ништа нисмо окусили. Жикица ми шанну: хајде, бре, здипи! Ја се нисам много затезао. Уђем у лебарницу и са свим слободно викнем: је ли ово тепсија што је донела наша дево.јка... Јесте, бре, — одговори Фурунџија. Мене послала госпоја, рекнем ја, девојка не може да дође, спрема за ручак. Па дохватим тепсшу. Носи бре — викну Фурунџија. Ја подметнем шубару под врућу, тепсију па се брзо извучем на улицу. Одатле одемо и ја и Жикица на Јали.ју испод доњега града. Тамо поједемо целу питу. А тепсију продамо једном Чивутину у чивутској махали за шесет пара. На ову причу господа гости гласно се насмејаше... — Дедер ти сада, Жикице, испричај нам, како си на пијаци „Зеленог Венца" дигао сат и лаиац господину Грујићу, државном саветнику — управих питање оном најстаријем кесарошу. — Ја...? — Ти... Ти... Хајд причај... — Молим вас... господине... — Одмах казуј, немам кад да чекам. Шта се ту либиш — заповедих оштрије. — Па ја сам шврљао по пијаци. Пред тезгом једне пиљарице стоји повише корпи разне зелени, воћа, иутера. Један стари господин иде редом те загледа. Пред тезгом оне пиљарице ја чучнем, бајаги пробирам зелен. И онај господин дође ту. Еако ни.је могао да дохвати ону горњу корпу, да огледа воће, то се нагне преко моје главе. Сахат и ланац из његова пруслука стану мене додиривати по глави. Ја онда, брзо подигнем руку и извучем иеосетно сахат из џена, а ланац, који је лабаво висио на дугмету, откопчам. Онај господин то ништа није приметио, већ је и даље по корпи претурао. Ја се онда дигнем оданде. Брзо шмурнем у онај свет, те се изгубим. Ланац и сат продам после Мики сајџији, а он га пренесе и прода, у Земуну. После сте ви ухватили крађу, све сте нас похапсили. Ви већ знате како је било... — А како сте оно на спавању украли сат господину Чеди Мијатовићу, министру. — Молим вас, господине.... иа, нисам ја за све сам крив. Све мене теретите и апсите. Ја сам казао све како је било. — Али кажи и сада. — Па јест... Али ја нисам хтео први. Навео ме је на то Мита Лорд (опасан кесарош)... Он је све нас учио да се не бо.јимо када крадемо. — Знам.... Знам... И он је у ансу. Него... — Ево како је било, да вам кажем баш праву истину. Ми идемо с јутра рано, тек што су први зраци избили, Обреновом улицом. Идемо тако и гледамо у куће,

а све се осврћемо, да нас патрола, не опази... На једној кући, близу ка®ане „Три Л.иста", угледамо отворен прозор. Била жестока врућина, јули месец, па људи оставили прозоре да се соба хлади. Чим угледа отворен прозор, Мита ме заустави. Чекај, вели. Целу ноћ тумарамо, па, не нађосмо ништа. Ево живе згоде — да пробамо. Ја га, одвраћам, да се мапомо, јер знам, када се такве крађе врше, да су опасне, па ћете друкчије да нас петљате. Еумио сам и молио да се оставимо тога. Још мало, па и да сване, али он навалио. Хоће још и да ме бије. Терао ме да ја уђем кроз прозор. Алп ја нисам хтео. Онда сам ја остао пред кућом, да чувам стражу, а он се попео на симс, прекорачио прозор, па ушао у собу. Тамо је, вели, нашао: у једном кревету спава госпођа, у другоме господин. Више њихове главе на једној папучици висио је златан сат. Мита је мало постајао да се увери, да ли господин и госпођа тврдо спавају, па се онда попне и са папучице дигне златан сат. А онда, разгледа ио соби, да ли би још што могао понети. После се врати опет кроз прозор. И онда се разбегнемо... Сутрадан сте нас ухватили и сат код нас нашли. Онда смо тек сазнали да смо нокрали господина Министра.... Он нас није хтео тужити, опростио нам, али ви сте нае опет у ћелије апсили... — Па дедер, Жикице, кажи нам још, али истину: зашто си се одао томе неваљалом послу ? Видиш болан да из апсане не излазиш. Где су сада твоји школски другови а где си ти. Они код својих кућа у Смедереву. Са својим оцем, мајком, браћом, у топлој соби, имају да лепо једу, на чистом кревету леже. А ти по гробљу, Ташмајдану, на киши, ветру и зими, без леба, гладан, жедан, го, бос, тако почупаи и подеран. Млад, здрав, место да си у школи или на занату, а ти крадеш мирне и добре људе. Падаш из дана у дан у апс. Наравно, сада долази ћелија. После ће букагије, н то оне потеже, па онда ће робија, па Карабурма.... А што, јадниче, тако да радиш? — Мене је, господине, маћија убила! прихвати Жикица доста жалостиво... Док ми је била моја добра нана ж,ива, ја сам се лепо у школи учио. Само да питате за мене па би се уверили.... Када ми мајка умре, отац се убрзо ожени. Није прошло ни месец дана, а маћија ме омрзне. Почне ме код оца пањкати: како .је не слушам, како се с њоме инатим, како је псујем. У вече отац дође из дућана, а маћија ме окупи тужити... Отац ме прво псовао. После ме стане шамарати. Ја сам се правдао, молио. Цео је комшилук говорио за мене. Маћија се мало умири, па ме опет почне нањкати. Још удари у нлач. Хоће, вели, из куће да бега због мене. Отац ме онда из дана у дан тукао, тукао ме душмански. Цело Смедерево зна. Ево видите ову белегу на челу. Ту ме је отац штиклом ударио... Оборио ме на земљу, па ме је све газио ногама, да ме је, на моју кукњаву, једва одбранио господин Јоца, про®есор, и његова госпођа. Онда ми сви повикаше да бежим из куће. Прво сам се склонио код тетка-Маце, очеве сестре. Она је сирота. Није ме могла дуго држати, а да се не замери мојој маћехи. Ја онда