Нова искра

— 248 —

тумарнем у Паланку. Одатле ме упуте у Београд. Овде нисам знао никога. И тако ее упознам са рђавим друштвом. После сам варао и крао. Ви сте ме ансили. Па ћете ме опет алсити.... Јест... Ви нам увек лепо говорите: да се поправимо, да не чинимо што .је рђаво.... Али шта да радимо ? Нико нас не прима. Цео свет бега од нас. Ми смо гладни, па морамо тако што чинити.... Није ни нама лако. Ви знате... Где нас ухвате, туку нас. Ми све морамо да трпимо... Не смемо ни да се жалимо... Внамо да смо и ми криви.... Ми смо, господине, несретни... кам' да хоће когод да нас побије.... Настаде један тајац.... Госнода се замислише. Причање беше доиста нскрено. Ја прекидох ћутање: — Дедер да чују ова господа н што шатравачки. Деца се насмејаше. Лазица се окрете своме друштву и рече гласно: — Ела ждрака гепи готовно норијатник. — Како то говоре? — упита 'Јаока ироФесор. — Лоновским језиком. — А шта им то зиачи? — Значи: Ала би се оном господину лако могао украсти сахат. Доиста један од госиоде гостију имађаше сахат са ланцем, који врло лабаво висаше о дугмету на нрснику. — Е да грдних несрећника! рече неко од про®есора Погледах у сахат. Време беше прилично одмакло. Разговор се и суишпе отегао. А чекају на мене и други хитни послови. — Господо — обратих се гостима... Ја мислим да сге ове малишане довољно слушали. — Доста... Доста... Хвала вам — рече стари Јосимовић. П1та су нам све напричали. Да нисмо својим ушима слушали, не бисмо веровали. Страшно је... Па то све деца... Гледајте их... Ту је, Вога ми, нужна што пре помоћ. — Молим вас по сто пута и у име њихово и у име своје. Треба их што пре спасавати. Наду не треба губити. Ја верујем да може бити ноправке. Деца нас погледају радознало. Чују да се о њима говори. Лица им се овеселише. Ја се окретох апсанџији: — Наредниче! — Заповедајте.

— Води их... — Разумем... Кључеви апсански зазвецкаше. На вратима се јави шиљбок. Опет ладна, строга лица жандармска. И опет у мрак. — Молимо вас, господине... Молимо вас иајпокорпије да нас не одвајате — поче тужно молити мали Јовица.

А. Муха

Насловни лист — Молимо вас, да нас метнете у главњачу (општа апсана) да смо заједно — окупи преклињати Стевица. — Хе... Не иде, да се договарате... да се учите, како ћете вештије красти кад изађете... Је ли? А?.. — Није, господине, молимо вас покорно. — Не може... Онако како сам наредио... — Разумем — салутова наредник. И деца снуждено, жалостиво, једно за другим изађошо из моје канцеларије. Мало поеле, па одоше и господа про®есори.