Нова искра
— 244 —
4.
Ја сам и поеле у иовинама ивносио беду и невољу нануштене деце п апеловао на добре људе. А и господа су проФесори учинили своје. После неког времена би сазван збор у Грађанској Касини. На скупу се јави све што беше боље и угледније у Београдском друштву. И тако се основа друштво за сиротну и напуштену децу. И захваљујући доцније прилозима добрих људи подиже се на Врачару — Дом за налуштену децу. 5. Али у томе дому једва да има склониште за коју десетину дечака. Међутим треба имати на, уму да се у Београду хапси годишње па 300 малишана; да та напуштена и покварена деца живе само од ситних превара и крађица; да она из дана у дан падају у подруме Главне Полиције; да ту нроведу највећи део својих младих дана. За ову несрећну децу нема никакве помоћи. 0 њима нико бригу не води. Она су остављена на милост и немилост — жандарма. Додајте томе још и ово: да број малолетних осуђеника из године у годину расте. У казненом заводу
има их годишње на, 500. И ова деца немају школе, ничему се не уче; место поправке она се кваре — остављена на милост и немилост апсанских пандура. И зар онда, гледа,јући на све ово зло наше, нисам имао права, кад сам у једној својој књизи пре пуних седамнајест година, пишући о овој несрећној деци, рекао овако: „0 ви, који сте горе, гледните и на ове јаднике који су доле... Не знате — каква је амо невоља... Па дајте више знања. Пружите више светлости у оне просторије у којима се крећо онај мали, покварени, али за чудо бистар дечји свет. Извадимо их из мрака на зрак; из Ташмајданских јазбина и влажних подрума, у којима се крију, на сунце које нас с неба онако топло и благо греје. Са оних, више иута безазлених глава, уклањајмо што пре секиру кривичног закона. Па место у аисану, где се уче само злу, дајмо ове јаднике у школу да се науче добру. -Тер што више школоваиих — биће мање аишених. А будите уверени: све што будемо за њихову среКу урадили, иде свима нама у корист!"'
Н о У сребрно вече, кад зашуми жито И занлачу попци неутешно, сетно, —• Обгрлим јој тело мирисно и вито, И пођемо тако низ то поље цветно. Она гуче неке мелодије нове, И затрепти свагда кад се класје крене. А ја, не знам зашто, опет снујем снове Наивне и луде, кб зенице њене.
И већ чујем јасно песму тужних дана... Ал' ме драга тада заголица класом, И зазвони кикот са плавих усана. И ућути после и несташна драга. Само попци сегни плачу танким гласом И трепери нујно месечина блага... Лушан Ма«лушкв