Нова искра

— 230 —

•— Ја у дану мира, немам, ја у ноКи сна немам, наетављао је Хасан жегаће, још више осокољен њезином забуном. — Мис'о ми лети око тебе к'о чела око цвита и ја, ништа не желим, вего само тебе, само тебе... Убиј ме... ево ти ножа на убиј... халал ти моја крв... само ми немој рећи да ти нисам драг... — Ја то нисам ни рекла, — дочека Зејна брзо, а глас јој дрхташе бага као у ластавице. — Нисам никад рекла, — нагласи јаче. — И хоћега ме? — запита он ватреније. — Хоћу — одговори она без размигаљања. Хасан прихвати за плот и поче трести њиме, као да ће га из темеља разругаити. — Дај ми барем руку, кад ти не могу ближе, викну погато се увјери да му је сав напор узалудан. Руку ми дај, да је само стиснем. Зејна му пружи руку, коју он стигате објема. — И немој се вигае јављат', кад те они зовну, рече јој. — Немој излазит'... Ја вечерас нећу с њима, јер сам каз'о за болес', ама ћу доћи шјутра... Немој с њима! — Нећу. Хасан јој стеже руку још јаче и пољуби је. — Фала ти, — рече полазећи. — Фала ти велика! Она остаде и дуго гледаше за њим. Први он споменуо јој .је о севдаху, он је и освојио. И кад је замакао у криве сокаке и изгубио се, она .је једнако стајала и једнако 'мислила на њега. Као да се надала, да ће се поново вратити и још дуго... дуго говорити јој онако лијепо о својим севдалинским патњама... IV. Узалуд су Омер и Му.јо долазили но ноћи и бацалч наранџе, Зејна им се није јављала. Она је, сакривена, ногурена стајала крај пенџера, вирила кроз мушобаке, видјела их обојицу и није хтјела снћи. Два пута само, као по неком нагону, скакала је и прихваћала за чашад>, желећи, ако ништа друго, а оно да им каже, да јој не долазе вшпе. И није могла. Жао јој их било, жао да их тако одбије. А друкчије није смјела силазити, јер би погазила ријеч задану Хасану. Дуго, дуго гледала их је како се мотљају по башти, како неетрпљиво кидају мрко лишће леандерово и бацају га око себе, како се сашаптавају, а дугачке им сјенке као да пужу по трави и љубе се. Кад су, након дужег времена, оборених глава, кренули из баште и почели прескакати плот који је крцкао, њој као да нешто задрхта под грлом. Зажали за њима и хтједе да затресе мугаебацима, да их зовне. На очи јој навријегае сузе. Као да је знала, да је остављају и да јој више неће доћи... „Али ће доћи Хасан" као да јој шапну неко. И она одступи од мушебака, спусти се на душек и, налактивши се на мали, златом везени јастук, замисли се... Мислила је о Хасану... Као да је хтјела у иамети поновити све ријечи, гато их је јутрос изговорио. И као да и сада слушагае меки му, пријатни глас ко.ји

,је усиављиваше као што дијете успављује мајчина пјесма, а негато мекано, лагано, нопут малога паука, као да јој је пузало и шкакљило је по прсима. — Како ли је лип Хасан! — прошапта као кроз саи, полугласно, грлећи јастук и уједајући га. — Лип, лип, лин к'о нико!.. Другога дана дошао је он и јога дуже разговарао с њом. Питао је и о јаранима: јесу ли долазили и је ли им се јављала? Кад му је казала да није, обрадовао ее и ако је изгледало, да јој потпуно не вјеру.је. Војао их се обојице, нарочито Омера; бојао се, да му је не преотму. Након неколико дана запроси Зејну у Ђулбега. Није се усудио да сам нође, него је послао рођака Махмутагу и са страхом очекивао одговор. Но стари Ђулбег ни.је био тако страгаан како га је он замигаљао. Наравно, Махмутагу није примио рагаирених руку, али није бмо ни осоран као обично. — Ти знага да је у мене само једно дите, само Зејна, — рекао је, пажљиво га еаслугаавгаи. — А ја је ие могу тако дати, док се не промислим и док њу не запитам... Она ми је све на свиту и кога она бегенигае, тога ћу бегенисат' и ја. У вече, чим је догаао кући, послао је Хану, да Зејну зовне. Заваљен међу дугачке јастуке, са иатуреним турбаном на челу и цријевом од наргиле у руци, поносит, озбиљан и миран, сједио је на својој гаилти као какав Султан. Гладећи густу, еиједу браду, ко.ја му је покривала и половину нојаса, очекивао је Зејну, а кад се она појавила на вратима и приступила му руци, само је лако помиловао по лицу и пољубио у чело. — Зејно, питаћу те негато, — рече меко, отсжући и наглагаавајући сваку ријеч. — Знаш... ти више ииси дите, ти си дивојка, па,... Зејна обори очи и ноче се играти крајем од богаче. — Дивојка си, па немој се чудит' ако те запитам: знаш ли Хасана Рахића! — Знам, бабо, — одговори Зејна шанатом, руменећи и стидљиво окрећући главу у страну. — Какав ти се чини? Зејна пусти богачу и поче ломити прсте, испод ока погледајући на врата, као да се »нремала да чим прије побјегне из собе. — Он те проси, — настави 'Ј&улбег мирно. — А мени се не чини отпадно момче и ја бих те дао, ако ти... Ама ако га ти нећега, ја не дам! — осијече брзо. Зејна се прену, подиже главу, па раширивши обје руке обави их оцу око врата, а лијепо лице сакри му У браду. — Ако нећеш, ја не дам! — окреса бег, лагано је отурајући. — Ти не триба да плачеш... Ти само реци... — Хоћу, бабо, — одговори Зејна стежући га још јаче. — Ја хоћу!... 'Булбег јој узе главу међу руке и погледа је.