Нова искра
— 231 —
— Е, кад га хокши, брже Кс п;ш бит' свадба, |>ече. — Ои је поштен и, чини ми се, да ће ти код љега бити липо... Оамо га добро нази и све му угађа.ј к'о своме домаћину и немој ми оцрнит' образа у туђој
ннаш ди ти је очева кућа. Ако се тамо не намириш, моја су ти врата вазда отворена... Оцу нећеш бити тешка... Па лијепо подиже руку и иоказа Вејни врата, — А ја остах самац ко сухо дрво, — дубоко уз-
кући... Ти буди добра њему, а ако он теби не буде, онда дахну пошто .је изашла из собе. (ОВРШИЂК СЕ)
а А
в
/олесмо се, драга, непоЈамним жаром Безброј светлих дана и раскошних ноћи, И сваког је часа ишло све по сгаром : Нашој вечној чежњи не слабише моћи. И у јунске дане, испод сјајног неба, Крај реке у сенци гопола и ива, Ја сам ти се клео, већ како то треба, Да ми душа каада све о теби снива.
Младост нам је прошла у сновима тако, И не осетисмо како се полако Приближио живот с невољом и јавом. И снови и младост одбегли нас сада ; На чела нам сумор, црна брига пада, И срца се хладе испуњена стравом. Београд 1905. Милутин Јоваиовиц
Дајмунска рука
V. V. ЈассФз -
апољу је ноћ влажиа и хладна, али у малом салолу Лабурнам-виле завесе су навучене и ватра весело пуцкара. Отац и син играју шаха. Отац је несмотрено стављао свога краља у положаје тако опасне, да су изазивали примедбе од стране старо госпође беле косе, која је седела поред ватре с плетивом у руци. — Чу.јете ли како дува ветар ? рече г. Вајт који је, опазивши и сувише касно једну судбоносну погрешку, гледао да завара сина да је и он не примети. — Чујем, одговори син, не скидајући очију са појединих Фигура... Шах! — Не верујем да ће доћи вечорас, настави отац, држећи руку изнад шаха. — Мат! одговори син. — Тако је то кад човек станује тако далеко! потужи се Г. Вајт са жестином колико наглом толико и иеочекиваном. Од свих најкаљавијих и најзабаченијих места ово .је зацело најгоре. Друм личи на бару, а пут на ноток. Да ми је знати шта мисле ти људи. Зато што су
овде свега две насељене куће, они ваљада сматрају да није вредно водити рачуна о нашој удобности. — Немој се љутити, рече му жена нежно; другу ћеш партију ти добити. Г. Вајт живо диже главу довољно живо да уочи ногледе које су измењали мати и син. Речи му умукоше на уснама и ои прикри у своју ретку проседу браду накостан покрет лица. — Ево га, рече Херберт Вајт, кад је чуо шкрину баштенских врата и тешке кораке који се беху упутили уласку у кућу. Чича брзо устаде и изиђе у ходник, где чуше како је госту ироговорио неколико утешних речи. Гост се ражали на своју судбину, тако да му Г-ђа Вајт рече: „Доста! доста!" и мало се закашља кад јој муж уђе у собу с једним иуним човеком црвена лица и великих очију. — ПодоФицир Морис, рече Вајт представљајући га. ПодоФицир се рукова са свима и седе поред камина на столицу коју су му показали, чекајући стрпљиво док