Нова искра

— 275 —

то, како се види, са природе И на основу аутентичних података. Уаа сваку слику градова, и вароши на Дунаву има и по пеколико планова, који су марљиво израђени. План Београда на коме су означена сва утврђења и све знатније зграде и цркве, потпуно одговара Доксатову извештају. Када, дакле, сравнимо Доксатову експликацију из г. 1724. са Спаровим „аутентичним" планом из год. 1739, тада ћемо се лако уверити, да се извештај са нланом подудара, а то значи, да је Веоград до краја регулисан и утврђеи онако како је било пројектовано.

ФортиФикацијону линију, а тврђаву или прави град као унутрашње утврђење. Град или тврђава (1ппеге ЕезЂип^) делио се, као што је и данас случај, на два засебна, али зато опет главним утврђењима спојена града: 1. Горњи град (Ођеге Реакт^) и 2. Доњи град или град на води СУУаззегз1а(14 или ТЈпкге Гев^ип^). Варош, која је била такође утврђена и опасана јаким ФортиФикацијама, била је у вези са градом, али је опет била град за себе, који се могао дуго бранити и издржати и најљућу опсаду.

И. Зајец Рибари

Утврђени Београд заузимао је простор који је у наше доба, отприлике пре 1867. године, био обележен: Дунавом и Савом и старим шанчевима и капијама. У овом простору била је тврђава и варош. Што је изван овога простора било, сматрало се као градски рејон у ширем смислу. Јевђенијева циркумвалациона и контравалациона линија била, је граница до које се пружао овај градски рејон. Еад се узме у обзир да су ови Јевђенијеви (доцније Лауданови) шанчеви за све време аустријске окупације од 1717. —1639. били „интактни", т.ј. да су задржали свој стари облик, и да се војна управа живо старала о њихову одржању, онда ће се разумети, загато су стари војни писци, кад год би било помена о Београду, говорили о троструким утврђењима ШгелГасће ВеЊвН^ип^). Они су, без сумње, Јевђенијеве шанчевг сматрали као предња утврђења (Уопуегк), варошка утврђења као другу

Оем горњег и доњег града и утврђене вароши, била је, изван ФортиФИкација, али још једнако у градском рејону, Сриска Варош (ВаГгеп-бксИ;) или Српско Подграђе. Овај део спољашње вароши, у коме су живели искључно српски становници који су имали нарочиту општину са нарочитим српским магистратом, заузимао је простор између Оавамалске улице, Мале Пијаце, Абаџијске и Министарске улице па све до Министарства Финансија, Бајлонове гостиоиице и Енез-Милошеве улице (Топчидерског друма), рачунајући и онај простор на коме се данас налази велика касарна и Министарство Во.јно. Орпских становника је, међутим, било и у самој вароши око српске цркве и митрополије. Па Дунавској страни, почевши до Палилулске Пијаце па до Тркалишта, била је немачка насеобина Карлстал, која је крштена именом царевим, а коју су населили већим делом дошљаци из немачког Пфалца.