Нова искра

— 277 —

6, када 6ж цвеАе зкало...

0

када би цвеће знало Да ми срце пати сад, Би се горко заплакало Да ми стиша тешки јад. И славуји кад би знали Да сам тужан, болан ја, Дивно ли би запевали Песму која тешит' зна.

(X. Хајие)

Кад би златне звезде знале Шта ми срце мори сад Са неба би поспадале Да стишају тешки јад. Ал' не може нико знаги ! Једна само бол ми зна: Због ње срце баш и пати, Искида га душа та.

О.

Шопен

У

(НАСТАВАК)

свој дневник Ж. Санд је записала: ,,....На жалост, десило се чега сам се највише бојала. Оп је сасвим изгубио стрпљење, Физичке болове сносио је лакше, али није био у стању да се бори са својим уображењем. Привиђало му се да је манастир, у ком смо живели, препун духова, и та Фантастичка уображења мучила су га више но и сама грудна болест. Он се старао да сакрије од нас све што га је мучило, ну ми смо се ускоро досетили. Једном смо се враћали доцкан увече из шетње и затекосмо Шопена поред клавира у ужасном стању: очи су му бесвесно блудиле, коса му се најежила... Прошло је неколико минуга док нас је познао, усиљено се осмехнуо и продужио свирање. За кратко време, што га је провео сам код куће, њиме је овладала, како нам је после причао, маса демонских идеја." Све што га је окружавало и што је видео и чуо: крик орла, снежни планински врхови, морска бура... све га је то силно умарало. Живот на острву био је не лечење, већ право мучење; једино још налазио је утехе поред Ж. Санд и њене деце. И поред свих тих непријатности, он је писао. Често под утицајима таквих околности, он је сав измучен седао за клавир и мелодије су се лиле; прекрасни „Прелудијуми", које је ту написао, провејани су уображењем, горчином, тугом л свим опим шта га је окружавало, те ће вечито остати сјајиим бисером у музичкој литератури. Некоји су из тих прелудијума препуни сени изумрлих манастирских калуђера, које је тако јасно виђао Шопен; посмртних процесија и др. (Ј\? 15, Без Лиг, ор. 28). Под утицајем весолих дечјих гласова и птичјег цвркута сећао се своје давне прошлости, свог веселог детињства, чезнуо је, тужио, очајавао и све поверавао свом клавиру. „Али већина од тих његових радова иренуњена је тако тешком тугом, да слушалац осећа поред насладе и страшан душевни бол;" — пише Ж. Санд — „особито

се то односи на један „прелудијум" ко.ји је тако силан да доводи слушаоце до очајања." Тада је Ж. Санд отишла морем у град због куповине, ну кад се хтеде вратити, на мору се подиже силна бура, те због тога одоцне. Нервозни

МуСЛИМАНСКИ Г10ГРЕБ

Шопен одмах уобрази најразличније неприлике; и кад их још дуго не беше, његова уобразиља дође до стварности: он привиде силно узбуркано море, мален чамац и у њему Ж. Санд и њезина сина, како се големи валови титрају њима, како их час пучина гута, час излећу на врх воденог брда; још мало и — већ тону; затим осети како сви леже на дну мора, осећа хладне капљице које клизе