Нова искра

I

— 289 —

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. ГГретплата и све што се тиче адмииистрације шаље се Р. Ј. ОдавиАу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мшпина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Послије севдаха — Стев. И. СамарџијН —

еђеља |е. Прогала већ и ићиндија, а стара Ана .једва нагна свога Срета да изиђе мало у сот ® ' каке, међ своју дружину. Сокаци оживљели... Испред врата носједале жене, па расгуриле еглен у велике, склапају неђељни биланс своје женске политике, а пођеђе се искупиле ђевојке, једна другу задиркују и смију се, момци им прилазе, настаје обично иоздрављање, иа полако, полако улазе у све живљи и веселији разговор... почиње „ћосаве"... С пенџера и из башча разлијежу се час по час заносне севдалинке, које те чисто маме да се успнеш на стоборнице, и да се гранчицама јако расцвјеталог јерђивана или китицама ђурђевка и љубичице хитнеш на зарумењене пјевачице; а кад кликну: «Дуни ми, дуни лађане, еј лађане!.. «Дођи ми дођи драгане, еј драгане!.. «У моју башчу зелену, «Под моју ружу румену, «Ђе но ја везем јаглуке...* да прескочиш и стоборнице, па да се уз мирис јерђивана насладиш и мирисом чисте душе ђевојачке... Срето неосјетно лупи вратима за собом, па се упути сокаком сјетно и замишљено, иесвјесно погледа око себе

и све му се учини као необично весело, све као да плива у некој особито.ј радости за оживљеном природом. Дивно предвечерје. Суице се полагано епушташе к своме заходу и чисто као да пошљедњим евојим зрацима, смијешећи се, поздравља вас свијет и довикује му: до виђења!.. Ластавице пролијећу, весело цвркућући, враици џивџикају... Небо ведро, чисго. Онај прољетњи ваздух помијешан са мирисом бехара и јерђивана чисто га опи и дође му некако да га се одједном надише, да упије у се сву сласт коју му природа тако обилно пружа. И пјесме му прекидогае мисли... Учини му се као да се и пјесме и звуци тамбурице, који допираху из другога сокака, и цвркут ластавица, и џивџикање врабаца, и кикот несташне ђечурлије слива у јединствену хармонију, па све то утиче некако опојно, заносно... Разљеже се ијесма: «Да знаш, драги, како срце боли, Срце боли, хоће да изгори...* То га текну у срце, дубоко уздахну и несвјесно прошапута: „Боли, боли...". Пролазаше испред Спасојевића куће, ђе се бијаше окупило неколико ђевојака, па их и не опази, него замишљено прође не поздравивши их. Зорка Спасојевића, негдашња прва јараница Љубина, која је Срету некад доста за руку учинила, прекори га:

Број 10. Беогрс. 4, октобра 1905. Год. VII.