Нова искра

— 290 —

— Вар тако болан, Срето, ни помоз' Бог!../' — Бога ти, Зорка, не разумај се... — застаде Орето тек да нешто рекне, иа да продужи. — Ја се замислио... — Знамо, знамо, додаде она болећиво, а обли је лака румен, па да би то загладила, настави смијешећи се: — „А свакој бољци има лијека, болан..." Друга из а,руштва надовеза: — А Срето, видиш, с нама не бегенише... И он, који је онако слободан био у друштву ђевојачком, сад се збуни и не знаде како да им одговори, па само одмахну руком: — Нека, Зорка, душе ти!... — па продужи нут. „Ето и ова Зорка — мишљаше у себи — добра је ђевојка, честита, мане јој нема... а нисам никад о њој мислио; али Љуба, Љуба... она ме је упропастила, ојађено ме ранила... Како да је заборавим ?... Зар другу вољети к'о њу?... И Зорка је мути... Шта онет Зорка?... Оно, хвала јој!" — И ту му паде на памет, како је она знала све што је било између њега и Љубице, осјети како га је сад болећиво ословила... „Добра душа... Па ето сад се мора ријешити, па како буде!" И ту га нешто жацну... „Мајка, мајка, како се она само радује... а ја?.. Не могу, но могу, срце ми неће, а већ мора се... Јаој. Љубо, да ли да те кунем, што ми сад живот загорчаваш!.. Живот... какав ми је оваки живот ?... А ниси ти крива... Од куд сад може друга. доћи на твоје мјесто?..." Продужаваше се пјесма: «Да зна зора што је миловање, Не 6' сванула за неђељу дана...* Ту убрза кораке да само час при.је измакне из сокака, измеђ свијета, да је сам са својим мислима. Груди му се надимаху, нека слатка чежња испуњаваше их... „Јаој, Љубо, Љубо.... А је ли баш она крива?.... Није, јес', није.... ама јес'... могла је она: нећу, па нећу... а оиет женско је слабо, па родитељи, мајка... Бог је убио!..." Па му ту изиђе слика Љубина: илаве очи њене како га гледају пекако болећиво, као да га моле, па оно бисерне сузе, које на пошљедњем растанку капаху као киша, па она мала уста, ситни бијели зуби, густе обрве, бујна коса> па онај младеж на њеноме џамли грлу... Еако .ју је некада чежњиво гледао, па да му је да обвије руке око њена као снијег бијела. врата, да растрса ситан ђердан, да је стегне плахо, ватрено... да јој испије оне чежњиве очи, да је угризе за јагодице, да јој замрси оне дугачке плаве витице, да их обвије себи око врата.... Па му изађе слика његове мале кућице на селу, ђе Је смишљао да с Љубом ових дана борави... Онђе, ђе бистри поточић жуберка кроз густу јелову гору, па да у омару код мале воденице ослушкују треитање брезе и јасике, шум танковијастих јелика, фрулу овчареву и пјесму славујеву... Ах, како би онда часови брзо протицали, како не би ни осјетили зору... Па у зааосу понови оно: «Да зна зора шта је миловање I...* А сад, како споро протиче дан!... Да га је само што ирије скратити...

Већ бијаше на измаку из касабе, па се упути ка Доњем Пољу, тамо ђе је некад с Љубом коло водио, с њом се шалио, отим'о јој чевру... Али и ту бијаше друштва, и ту пјесма уз тамбурице: «...3а мало ти се гледасмо, За мало... двије године..." „Аја!" —- говораше у себи — „Не даду ми данас мира... Двије године, три године, прође к'о руком о руку... Ово данас к'о за инат и свака пјесма... Па да се бар гледасмо иет, шест... десет година... Јбј севдаху, јој младости!..." И чисто као опијен занесе се, погледа около као да очеку.је неког, застаде за тренут као да нешто смисли, па убрзаним корацима окрену натраг: ријешио бијаше да потражи Уроша. Љкше му је опет кад је с њим. И. Орето Перовић био је један по један момак у нашој касаби: наочит, виђен, високог усправљеног чела, округла лица, малих уФитиљених бркова, густих обрва, па још кад погледа враголасто оним својим милим граорастим очима, што му играју к'о на зејтину, мало која ђевојка да не порумени и да јој срце живље не закуца, а. свакој мило да с њим протури ријеч, двије. У друштву, што но кажу, и стиман и прибраи; кад је сабор код цркве, кад је сијело, чешљање, просидба, ја ли кад момци ђе на, само теФериџују, Орето није смио изостати. Весељак а пјевач, па није ни чудо... Коло да поведе, пјесму да започне мало је ко могао с њим... Оно пусто грло, па само звони, јечи, разлијеже се по свој нашој долини. Кад би само неђељом у Станишиној ливади, под оном старом крушком, која толико година служи за љуљашку о покладама, кликнуо: «Сви драгани, а мојега нема, Мили Боже за што ли га нема?... Ил' болује или ашикује?...* а оно се за час искупи друштво, дође и момака и ђевојака, настави се коло, пјесма, шала све до акшама. Дође и Љубица, а он се учиии да је не види, па гледа друге ђевојке, прозбори коју, па се кријући загледа у Љубу, а она се осврне, на им се тек изненадно сукобе погледи и обоје облије лака румен; окрену се пошље евако на своју страну, па мало, мало. а очи опет траже једно друго и погледи се сукобљавају. Срето је- био вазда слободан, насмијан, разговоран; с ђевојкама би се он раснричао у шеснест, а с Љубом нокако... стио би, ама не може; чисто му застане ријеч у грлу; кад заусти да јој што рекне, па се збуни, стио би и од себе и од другога да сакрије ту збуњеност, да свак види: како је њему свеједно разговарати ма с ко.јом ђевојком, ама не може... И Љуба тако... Да је бар она слободнија, него кад се тако нађу заједно, она порумеии, обори очи, а њему, рекао би, залгра сваки дамар, па гледа само да се уклони. Кад је у колу, прича с ђевојкама с обје стране, а, кад се нађе до Љубице, к'о да му се завеже језик... И кад се усили, те већ морадне да