Нова искра

— 382 —

ивраз. И нешто ужасно, несносно, налик на над хиљаде зграда, сену у мојој глави и. мрзнући се од ужаса, прошапутах: — Ервави смех. И он би први који ме је разумео. Он живо климну главом и потврди: — Да. Крвави смех. Седе сасвим близу мене и, зверајући по соби, прошапута брзо, старачки, мичући оштром, проседом брадицом: — Ви ћете скоро отићи, па, хоћу да вам кажем. Јесте ли гледали кадгод тучу у дому за умоболне? Нисте? А ја сам гледао. И они су се тукли, као здрави. Разумете ли: као здрави. — Он понови значајио неколико пута ту фразу, — Па шта је с тим ? — тако исто шапатом и уплашено упитах ја. — Ништа. Као здрави. — Крвави смех! рекох ја. — Умирили су их водом. Ја се сетим кише, која нас је онако поплапшла, и наљутих се. — Ви сте полудели, докторе! — Нисам више од вас. У сваком случају, нисам више. Он обухвати рукама огатра, старачка колена и зацерека се; и бечећи се на ме нреко рамена, са истим неочекиваним и мучним смехом на сувим уснама, он неколико пута лукаво намигну на ме, као да смо само ја и он знали негато врло смешно, тато нико не зна. Затим, свечано као про®есор мађионичарства, који показује вештине, високо подиже руку, лагаио је спусти и опрезно, двама прстима дотаче со онога места на покривачу, под којим би се налазиле моје ноге, да нису одсечепе. — А разумете ли ово? тајанствено запита он. Затим исто онако свечано и значајио показа руком редове иостеља, на којима лежаху рањеници, и понови: — А можете ли ово објаснити? — Рањеници, — рекох. — Рањеници. — Рањеиици, — нонови он, као ехо. — Рањеници. Вез ногу, без руку, с разнесеним трбухом, згњеченим грудима, избијеним очима. Ви то разумете? Врло ми је мило. Значи, разумећете и ово? С гипкошћу, неочекиваном у његовим годинама, баци се доле и стаде на руке, одржавајући ногама равнотежу у ваздуху. Бели летњи огртач пресави се доле, лице му се нали крвљу, и, гледајући ме упорно чудноватим, изврнутим погледом, с муком избаци испрекидане речи: — А да ли... и ово... разумете? — Престаните, — прошанутах ја уплашено. Иначе ћу викати. Он се преврну, заузе природан положај, седе опет код моје постеље и, задуван, настави: — И то нико не разуме, — Јуче су опет иуцали. — И јуче су пуцали. И нрекјуче пуцали, — одмахну он главом.

— Ја хоћу кући! — рекох тужно. — Драги докторе, ја хоћу кући. Не могу овде остати. Престајем веровати, да има кућа, где је тако лепо. Он мишљаше о нечему и не одговори, а ја заплаках: — Ох, Боже, ја немам ногу. Ја сам тако волео да идем на велосипеду, да јурим, трчим, а сад немам ногу. На десној сам нози љуљао сина, и ои се смејао, а сад... Проклети да сте! Куда ћу ? Мени је тек тридесет година... Проклети да сте? И ја сам ридао, ридао, сећајући се својих милих ногу, својих брзих, .јаких ногу. Ко ми их је одузео, ко их је смео одузети! — Слушајте, — рече доктор, гледајући на другу страну. — Јуче сам видео, кад нам је дошао ненријатељски војник. Луд во.јник. Био је готово го, изубијан, изгребан, гладан као животиња; сав обрасгао косом, како смо и сви ми обрасли, и личио је на дивл^ака, на нрвобитнога човека, на мајмуна. Млатарао је рукама, превијао се, иевао и драо се, и јуришао да се бије. Нахранили су га и отерали натраг — У поље. Куд би их иначе? И дању и ноћу лутају оии, као издрпане и злослуте аветиње, по брдима и гудурама, напред и натраг и у свима правцима, без нута, без циља, без пристаништа. Млатарају рукама, церекају се, деру се и певају, и кад се сусрећу, ступају у тучу, а, може бити, и не виде један другога. Чиме се хране? По свој прилици — ничим, а, може бити, лешинама. заједно са зверовима, заједно са оним добелим, изуједаним подивљалим псима, који по читаве иоћи урлају по брдима и скамучу. Ноћу као птице, нробуђене буром, као гадни лентири, скупљају се на ватру, и чим се паложи ватра због хладноће, кроз пола часа изникне око ње десетак крештавих, исцепаних, дивљих прилика, сличних озеблим мајмунима. Понекад пуцају па њих из незнања, понекад нарочито, изведени из стрпљења њиховом бесмисленом, страншом дреком... — Ја хоћу кући! — викао сам затиснувши уши. И као кроз памук, глухо и грозно продирале су у мој напаћени мозак нове ужасне речи: — ...Много их има. Стотинама их умире у провалијама, у курјачким рупама, начињеним за, здраве и паметне, на остацима бодљикаве жице и кољу; они се увлаче у правилне, разумно битко и бију се као јунаци — увек напред, увек храбри; али чесго бију и сво.је. Они ми се допадају. Сад тек још силазим с памети и зато седим и разговарам се с вама, а кад ме разум потпуно остави, изићи ћу у поље — изићи ћу у иоље, узвикнућу поклич, скупићу око себе те .јунаке, то витезе без сграха, и објавићу рат целоме свету. У веселој гомили, с музиком и песмама, ући ћемо ми у градове и села, и куда ми прођемо, туда ће све бити црвено, тамо ће се све окретати и играти, као ватра. Они који нису номрли, придружиће се нама, и наша ће храбра војска расти, као лавина, и очистиће сав тај свет. Ко каже, да се не сме убијати, палити и отимати?...