Нова искра

— 331 —

тврти корпус. И већ је све било спремно за папад, гсад неко јасно примети па догледу наше мундире, те се кроз десет минута нретпоставка претвори у мирну и срећну увореност: то су били наши. И они су, како изгледа, познали пас: ишли су нам у сусрет савршено спокојно, и у томе безбрижном кретању осећао се исти, као и код нас, срећни осмејак неочекиваног сусрета. А кад они почеше пудати, ми за неко време не могосмо разумети, шта значи то, и још смо се смешили, под читавим пљуском шрапнела и танади, који сипаше на нас и за час нокоси стотине људи. Неко викну да је то грешка, и — тога се добро сећам — сви ми увидесмо, да |е то непријатељ и да је оно његова униФорма, а не наша, и одмах одговорисмо ватром. Кроз петнаест, ио овој прилици, минута, — одбише ми обе ноге, и тек сам догаао себи у болиици, после ампутације.

томо говорили, дајући тачиа објашњења, која су им изгледала могућна и јасна. Сам пак ја ни сада не могу нотпуно уверено рећи, како се иочео тај чудновати несиоразум, пошто сам нодједнако јасно видео ирво нашу, црвену униФориу, а затим њину, неранџасту. И некако су врло брзо сви заборавили тај случај, тако заборавили, да су о њему говорили, као о иравој битки, и у том смислу су били написани многи, потнуно искрени извештаји; ја сам их тек код куће читао. Према нама, рањенима у томе боју, учешћа су била у почетку у неколико чудновата, — као да су нас мање жалили него друге рањенике, но убрзо је ишчилело. И тек нови случајеви, слични овоме, то јест гато су у неиријатељској војсци два одреда збиља потукла један другога скоро до ноге, сукобивпти се поћу прса у прса — даје ми право да мислим, да је ту била погрешка.

Ивап Тишов

Настава

Упитах: чиме се свршио бој ? али ми одговорише завијено утешно, из чега закључих, да смо потучени; а затим мене, богаља, обузе радост, што ће ме сад послати кући, гато сам ја ипак жив — жив за дуго времена, за навек. И тек сам после недеље дана дознао неке подробности, које ме поново бацише у сумњу и нов, још не претрпљен страх. Да, изгледа да су то били наши, — и наша граната бачена из нашега тона, нашим војником, одбила ми је ноге. И нико иије могао објаснити, како се то могло догодити. Нешто се десило, нешто је помрчало вид, и два пука једне војске, стојећи на растојању једне врсте један од другога, читав час су истребљавали једап другога, потпуио уверени, да имају посла с неиријатељем. Нерадо су се сећали тога случаја, и — што је најчудноватије — видело се, да многи ни до сада не увиђају погрешку. Управо, увиђали су је, али су мислили, да је она доцније наступила, а у почетку су заиста имали посла са непријатељем, који се негде сакрио у општој забуни и нодметнуо нас под своје картече. Неки су отворено о

Нага доктор, онај гато ми је извргаио ампутацију, сув, когачат старац, који заударагае на јодоФорм, дувански дим и карбол, који се вечито нечему смејагае испод жутоседих, поретких бркова, рече ми, жмиркајући очима: — Срећа вагаа, гато идете кући. Овде некако не иде како треба. — Како то? — Онако. Не ваља. У моје време простије је било. Он је суделовао у последњем европском рату, који је био скоро пре четврт века, и често га се са задовољством сећао. А овај није разумевао и, како сам приметио, бо.јао се. — Да, не ваља, — уздахну он и намршти се, скривеи у облаку дуванског дима. — И сам бих отишао одавде, кад би се могло. И нагнувши се мепи, прошапута кроз жуте, опаљене бркове: — Скоро ће наступити такав моменат, кад већ нико више неће одавде отићи. Да. Ни ја, нико! —■ и у блиским, старим очима његовим спазих онај исти укочени, тупи