Нова искра

Распитао сам о њему: заробљен је у последњем страшном боју, сечи, где је изгинуло неколико десетина хиљада људи, и он се није бранио кад су га заробили: био је Бог зна зашто без оружја, и кад га је војник, који то није приметио, ударио сабљом, он се није ни с места помакао нити руку подигао да се заштити. Али рана је била, но несрећи за њега, лака. А можда је он заиста луд? Војник рече: много их је онаких... Дванаести одломак ... почиње. Кад сам прошле ноћи ушао у братов кабинет, он је седео на својој столици код стола претрпаног књигама. Халуцинације је одмах нестало, чим сам упалио свећу, али .ја за дуго не смедох сести на столицу, на којој је он седео. У почетку ми је страшно изгледало — пусте собе, у којима се непрестано чује неко шуштање и пуцкање, стварају ту нелагодност, али ми се после то чак и допало: боље што је он, него когод други. Ипак, цело то вече нисам устао са столице: чинило ми се, ако устанем, он ће одмах сести на своје место. И из собе сам изишао врло брзо, не осврћући се. Ваљало би по свима собама упалити светлост, — али вреди ли то ? Биће, може бити, горе, ако што спазим при светлости — а овако ће бар остати само сумња. Данас сам ушао са свећом, и никога није било на столици. Без сумње, оно је просто сенка пала. Опет сам био на станици — сад свако јутро одлазим тамо — и видео сам читав вагон с нашим полуделим. Нису га хтели отварати и превезли су га неким другим путем, али сам могао кроз прозор разгледати неколико лица. Она су била ужасна. Нарочито једно. Сувише отегнуто, као лимун жуто, с отвореним црним устима и непомичним очима, оно је толико личило на маску ужаса, да нисам могао одвојити очију од њега. А оно ме је гледало, укочено гледало, и тако је минуло с вагоном који се кретао, не тренувши, не скренувши поглед. И кад би ми изишло сад на очи у оној мрачној соби, ја, верујем, не бих могао издржати. Еажу, да је довезено двадесет и два човека. Зараза се шири. Новине нешто прећуткују, али, изгледа, да и у нашем граду није најбоље. По.јавила се некаква црна, херметично затворена кола — за један дан, данас, шест сам их набројио у разним деловима града. У једним од њих, вероватно, и ја ћу проћи. А новине свакога дана траже нове војске и нове крви, и ја све мање разумем, шта значи то. Јуче сам читао један врло сумњив чланак, где се тврди, да је међу народом много шпијуна и издајника, да ваља бити обазрив и пажљив и да ће народни гнев сам наћи кривце. Какве кривце, у чему ? Кад сам се враћао са станице, у

трамвају, слушао сам чудноват разговор, по свој прилици поводом тога: — Н>их треба вешати без суда, — рече један, сумњиво погледавши све, па и мене. — Да, издајнике треба вешати. — Без милосрђа! — потврди други. — Доста је било тога. Ја искочих из вагона. Та сви плачу због рата, и они сами плачу, — па шта значи то? Некаква крвава магла обавија земљу и заклања вид, и ја почињем ми-

И. Зајец Пецари слити, да се збиља приближује моменат светске катастро®е. Крвави смех, који је брат видео. Безумље долази отуда, од оних крвавих поља, и ]а осећам у ваздуху његов хладни дах. Ја сам чврст и снажан човек, ја немам оних болести које разоравају тело, које повлаче собом и распадање мозга, али видим, да зараза обузима и мене, и већ половина мојих мисли не припада мени. То је горе од куге и њених ужаса. Од куге би се могло ипак негде сакрити, предузети какве мере, а како се може еакрити од мисли која свуда продире, која не зна за даљину и сметње? Дању се још и могу борити, а ноћу постајем, као сви, роб својих снова. А снови су моји безумни и ужасни... (СВРШИЂЕ СЕ)