Нова искра

— 345 —

$ Диетићи 0

( В.с

(ПЕС|У1Е У рРОЗИ. ПРНЧИЦЕ, ИМПРЕСИ^ЈЕ)

©*Т"

?\ад се прве ласге врате с југа... Зачудио сам се кад сам се уверио, да је баш дошло пролеће. Деца и госпође пролазе у шетњу лако обучени. Лице им гори од топлине и среће. Из дворишта преко пута ветар ми доноси мирис лала и ружичасте листиће бресквина цвета. Оунце игра. Умивено небо изгледа као широка, плава пучина. Прве ласте лете кроз светао зрак, хватају се телефонских жица, па у цвркуту скачу поново у плаветнило и топлину. И моје се срце пуаи неким весељем, голицавим и пуним. Дах новог пролећа уаоси слатку забуну у моју главу. Пролетње бубице и пробуђене муве зује ми око ушију. Сам сам у соби, а чини ми се да ме неко зове старим скраћеним именом; чини ми се да ми тепа нечиј звонак, детињски глас и да чујем стару, познату песму: Кад се ггрве ласте врате с југа... Јасно видим једну собицу, видим и сав њен намештај. На отвореном прозору ветар се игра са лишћем једне књиге и златно-мрким увојцима девојачке косе. Напред се пуетиле баште и дуго поље. Л.ака магла диже се из наквашене земље коју припичу последњи зраци јесењег сунца. По далеким брдима, на које се наслања чисто небо лепог јесењег дана, лутају наши снови, иаде и наша срећа, праћени гласом старе, познате песме. 0 ви, наши лепи јесењи дани, ви наши стари разбијени снови, наше наде и одбегла срећо, покривени ирашином прошлости, како је сладак прах који са вас скидам, и како мило звони та пуна наде и среће песма: Кад се прве ласте врате с југа... 1905. М. М. Усг^о^овиц С а н Синоћ сам сањао чудан сан, моја драга: Тамна и густа ноћ. Идем друмом неравним, пуним блата и устајале воде. Он веруга поред једне литице са које висе гране кривих букава и додирују ми лице. Испод друма јури валовита река у вирове и ћутљиве, тајансгвене коловрате. На врат ми набијен улар: унрегнут еам у нека рабаџијска кола која не видим, али чиј терет добро осећам. Нисам сам. Напред и позади мене, с десне и леве стране, свуда око мене је збијена гомила упрегнутих људи и жена и рабаџијских кола. Прска глиб испод точкова, шкрипе неподмазане осовине и расушени јармови. Једни се вуку, други каскају, трећи трче, а сви стремимо напред. Еамо и зашто?

" тг ®>

То нико не зна. Ми чепамо један другог, шамарамо се и грдимо, па се после миримо и љубимо, извлачимо једно друго из блата, да се доцније још више заглибимо. Ми пијемо устајалу воду, хвалимо њену питкост, освежавамо се њоме и јуримо кроз мрак у мрак. Пљештање блата, шкрипање терета, псовке, кукњава слабих и смех глупих и отупелих удружују се у чудну музику дивљака, да задовољио подносим терет и са гомилом гацам по глибу и мраку. И ја весело идем блатавим путем, док не сијну једна звезда. На јужном се небу размакнуше облаци; и она, једина у њему, засија изнад врхова остарелог дрвећа, урвине и дивље поворке мојих другова на блатавом неравном друму. Задрхтах кад видех своје сапутнике, кад угледах њихова робијашка лица, упрскана блатом и крвљу. Паде ми тешко кад ми се пред очима појави слика рана, глиба и устајале воде. Далека звезда јужног неба расипала је своју светлост и гледала на мене љупко и пријатељски, док је гомила просјака и робијаша дизала руке за моју гушу, а отрован задах рана и трулежи, љигав и отужан, пунио ми груди и завлачио се у кости, да крикнух од бола, и пробудих се. Пред очима ми је још дрхтала звезда јужног неба, док ми је глава прскала од бола и од стратпних утисака са неравног блатавог друма, те устах са постеље, дигох завесе на једном прозору и наслоних чело на хладно окно. Напољу се ноћ делила од дана и бежала за нејасна брда на западу; кроз љубичасту таму сијала. је Даница ближе Југу. — — Да ли знаш, шта значи овај сан, моја драга? 1905. М. М. УС^ОЈ^овиц

Ка

Јашткна

1.ада те, драга, држах на грудима, ти нежна, танана као биљчица, склопљених очију беше се предала чудиом спокојству и — као да ништа више не желиш, ништа не мислиш, или као у сну — осмехиваше се упорним осмејком. Ја тад претрнух, јер ми се учини да ишчезава све оно што мене чињаше срећним, све оно чим се поносих дотле: поглед што тражи, мисли што ирате, душа што жели, срце што стрепи. — Или ја не видим из близа, драга, или они пониру сад ту у мени? Ал' ово знам: кад срце бешњаше од чежње за тобом, кад душа тоњаше у мору од жеља, кад ми се поглед крвљу мутио — срећнији бејах ио сада, када те имадох уза се. Чудан је човек!