Нова искра

— 324 —

— Ала. ја неиам среће!... — Остав' се, чојче!... Зар си ти такав слаичина?.. Нек иде!... Сретан јој иут!.. Није суђено... штаћеш!... Срето се сроза на столицу. И на једанпут сад осјети малаксалост, клонулост, изгуби присебност и не знаде шта да рекне... Учини му се на једном да је то обично, да се испунило оно што је слутио, да је и он више раскрстио са сваком слашћу, са љубави, да нема да изгледа никакав свијетао зрачак... Дође му црно испред очију... тама; а у тами, к'о у даљини, види се лик Љубин, као мали, мали, па тек све расте, расте, и приближује му се... Трже се, да је не гледа, а не може... И као да се борио с нечим, промукло нрекиде тшпину, која бијаше настала : — Урошу, по Богу брате, шта ћемо сад?... Еј, мо.ј жалосни аџо, и ти си сад у гробу ратнији од мене... — Ене ти њега — осјече се Урош оштро, да би тако пресјекао ток његових мисли и окренуо их на другу страну... Ти ћеш, Бога ми, још и занлакати к'о жентурина, какав си... Мушко бре буди!... Не бих ти ја за II,у ни пјан поигр'о, која вамо мене држи, а чим други искочи: душо, ту.ј ли си... — Не бих ни ја, Урошу, одговори Срето мирније, да није ту зора... Зор је ту велики... зулум... Ето, каза ли и ти?... — Зор, не зор... била ствар. Срето се тога дана више није враћао у дућан. Отишао је кући, затворио се сам у собу и предао се вас својим мислима. Једва га је мајка умолила, да јој тек пред акшам отвори врата... Смркло му се још горе, кад је видио онако измучену и уплакану. — Нано, нано, тако ти Бога остави ме!... Ништа мени није, само ме пушти сама... сад најволим да ме нико не дира. Тражио је у мислима својим икаква излаза из овог тешког сгања. Дође му да оде Љуби, да је украде, на зор да је отме... А игго на, силу?... Она би и сама... Но, може бити чувају је... Може се из тога свашта иенлести... Може и крв пасти... Помисли да оде Јањићу, да му каже, па и да га убије... „Он је мор'о чути да Љуба не полази драговољно за њега... Па опет: што је он крив? Оп, као и многи други, куца на ђевојачка врата, и она му се отварају. Шта он зна шта је овамо... Па ја њега да молим?... Боже сачувај, шта ми и то долази на памет?!.. Да кажем Љубиној мајци: црна мајко, што убијаш своје дијете... — Јок... то ја као да се намећем... Па шта ћу ја онда? Овако се не може, а морам нешто учинити, морам се с Љубом пошљедњи пут виђети, да је само упитам..." И ту му опет надође она страшна крв... „Ух, да ми је прозријети у њену душу, да ми је знати да ли

је се оно иретварала, је ли ме онако држала... Не би сигурно дочекала да стане пред олтар с Јањићем, виђела би кога вара... А није опет, није... или сам ја будала, па иигата нисам видио... А мајка?... Она црна кукавица, гата она мисли?... Чему се нада?..." — Па се опет мало нрибере и стиша. — „Може бити да је све овако морало да буде... Мој ратлуче, како ме брзо размину, к'о да протрча мимо ме?!.. ГПта би и свијет рекао?!.. Л.удује за једном ђевојком. Нек рекне гата хоће... ја је волим и к'о невјеру је волнм..." И осјети да је никад није више волио као сад, сад кад полази за другога, кад се с њом растаје за навијек, кад пушта да други испије сласт њених очију, миригае њедра њена, гризе оне њене сњежне груди... И свега га обујми она силна љубавничка страст, онај тајанствени занос, за којим се толико жуди и чезне... И зар са свијем тим растати се?... Мајка се опет иоврати. — Срето, мајчина ти млијека... Он јој не даде да доврши: — Нано... не заклињи... Ето нећу... сад идем у чаргаију... слушам те... Ето жива ми ти, не бој се, ништа нећу учинити... Па се диже и оде. Од Зорке је сазнао много штошта и увјерио се да Љуба није ништа крива. Она је плакала, на кољенима преклињала оца и мајку да је не удају, бусала се у прса... па ништа. Мајка бегенисала Јањића, нахвалио јој га Срдан Буквић, рекао јој: — 'Наког момка не треба упуштати... Џаба ти нгго има мала, ного је поштен, добар... стара домаћинска кућа... А она твоја загледала се у оног Перовића... Бога ти куд се он издиже... да речеш 'нако није му мане, али није спрем ваше куће... Шта је он, славе ти?... Бабо му сиш'о са села, бив'о и у најму, па сад, бива, да свеже арку с првим кућама... Јок... не бива!... Ово га је још више поразило. Дош'о му онај Срдан к'о црни ђаво, иа да му је да га стегие за онај његов жољави врат, да му нокаже ко је за кога прилика... А стара немајка њезина учини му се гора од сваке маћије, зажели да је снађе нека велика заслужена казна, да се каје за ово нед.јело, па да њега моли за опроштај... Па се опет замисли: „Не даје Бог тако... сирота ће Љуба за њу исиагатати... а 'наке проживе добро..." Замолио је Зорку да каже Љуби да изађе ио јацијама у багачу: — Нећу јој иреиријечити пут... нек буде како је суђено... само оћу .још .једном, иопгљедњи иут да је видим... Нек ми јога ту једну љубав учини... (СВРШИЂК СЕ)