Нова искра

— 360 —

Не занимаше га весео разговор сапугника. И кад му.језин на танком мунарету Варјак-џамије завика подне, дечко убриса последње редове суза и окрену се назад. Погледа, погледа, нешто проговори, махну руком, па се трже и пође. Таман кад згази ногом на Рашкин Мост, некако се поносно усправи, једном руком диже шта,п на рамо и пуним гласом заиева: «Ој, растоке поред Сиња Мора, Да Бог да ве пролом проломио! Што ми оца у чету узесте, Те остасмо ђеца сиротиња...» Позната иесма зачуди сапутнике. Они се у чуду згледаше и још се вишо збунише кад их малишан ведро пресече погледом. — Еј, несрећни сине! Нека ти на добро изиде! рече гломазан старац под шесом, на седленику. — Гледајте чуда, људи Божји! — рече други па се прекрсти. — Крстите га, анђели Божји! — рече трећи, иримичући се да га удари. — А што, чика-Васо ? — упита дечко, и са неком демонском нервношћу, која не личаше његову ведру изразу, одмери старца од пете до главе. — Како тпго, добросрећниче ?! Кућу си готово на катанац затворио, а огањ у њој тек што се није утулио; ту једну краву имаш и њу данас продајеш, па ти је опет до пјесме... Нијесу ти стари тако чинили, бескућниче! Закамени, док те нијесам млатнуо овом мачугом, да ти мозак прсне но калдрми! Зар баш 'оћеш да искобиш огњиште своје и ако нијоси оцу четр'ес дана давао!.. Закамени!.. Исти се поклич зачу са свих страна. Дечко поцрвене, одскочи у страну и још злобније ногледа на путнике. Загледа, загледа, на се насмеја. — Од муке пјевам, чика-Васо. И нјевам зато што сам дуго нлакао и за кућом и за мо.јом Оивуљом. И ти још 'оћеш да плачем. А зашто? Зар да ми помогне? Да ми се отац дигне из гроба? Јок вала!.. И више ти му ја, Божја вјера, не заплака'... Плач, виђу, не поможе... Од сад ћу да пјевам и да ће Бог да пјесма помогне... И 'оће ако Бог да! Кад ово изусти, потрча и окупи краву другом улицом и не погледавши на своје сапутнике и суседе. Не хте, јамачно, да слуша њихове старачке придике. — Анатема те било, дијете'! — рече чика-Васа и поче да се жали на нов нараштај који неће да слуша „ни даја 1 ) ни сердара..." Доиста се оваком детињем кораку сви зачудише. И беше за чудо. Младо Колашинче, Недељко, беше из чувене куће Богојевића из села Подгорја, на Ибру. Његова кућа беше богата и чувена у целој нахији. Но његов стари дед-Никола у љутњи уби неког свог суседа и умаче, како се ') дајо — ујак.

Доцније дознало, неком ВучитрнсКом спахији, који га с осталим својим момцима свих балканских народности одведе у Мисир у војску одметника Али-наше. Турска се тад како-тако довођаше у ред и закон беше у сили, бар за рају. Зато власт устаде, Николиие синове позатвара, све имање продаде, и велика се породица ликом опаса. Али и то беше мало. Тамаи власт пусти из затвора ни криве ни дужне Николине синове, удари колера и иокоси велику задругу. Последњи је умро, тек нре месец дана, Недељков отац и оставио сиротицу жену са четворо дечице и снаху са петоро. Година беше тешка и неродна. И они који су били са земљама, једва имађаху жита до Божића. Сирота Ружа са јетрвом од сваке се руке довијала да исхрани сирочад; и кад је продала све што су Турцн деци оставили, посла са најстаријим сином последњу краву на продају, да купи жита и ракије, како би децу избавила од глади и „поделила подушје" своме мужу о четрдесетници... Недељко се обрадовао што ће видети Пазар, али како му би кад га мајка, браћа и братучеди с нлачем отпратише, наричућн за последњом кравом... Крадом је од људи плакао све до Пазара, док напослетку није запевао, на чудо и дивљење својих суседа... II. Кад уђе у веома живу улицу, узе краву за поводник и слободно, не обзирући се, поведе је насумице онамо куда гређаху многп други. Тако стиже у сточни пазар, где се у кругу продаваше крупна стока. Нађе слободно место и застаде. Трговци навалили и пазарују. Један приђе к њему и ослови га арнаутски. — Не знам ја тако, збори нашки, па да ти кажем! — Гледај ти крмскога сина! Колицан је, а како збори! — рече трговац смешећи се и приђе му ближе. Пошто крава, сине? — Триста и иедесет гроша! — одговори Не ељко слободно. — А ко те научи да тражиш толико ? — Ја сам, ага. Моја Сивуља, крста ми, ваља више, тек... — Ћути, бре кониле, што га номињеш! — Крста ми, ага, ваља! — Ама ћути, крмче, да те не ударим! Недељко би јамачно опет поновио своју нросту заклетву, толико непријатну Турчиау, да му не приђе .један сељак и не шапну да се тако иред Турчином не ваља. Недељко се мало унезвири, али се брзо опорави и погледа агу: — Па нећу више, ага, кад се не ваља... Само куии краву, душе ти!.. — Добро, а пошто, кажи кратко! — Триста и педесет. — Узми двеста, синак!