Нова искра

— 361 —

Не могу, ага, кад ваља више... Ти је оамо погледај. Видиш, пуста, колика је, па огојна — само лој, па тело... Даје иуну ведрицу млијека. Узми је, душе ти! Трговац загледа и опипа Сивуљу. — Узми, синак, двеста двадесет и пет! — Мало је, не могу, агице... — Узми кад ти вељу, немој више да збориш! — Не бива, ага, не бива. Моја Сивуља ваља пебројене паре... — А колико 'оћош, кажи кратко ? — Триста и иедесет! — Ах, крмски сине! Засвињио једну па једну — рече трговац љутито и пљуну. — 'оћеш ли двеста и педесет!... Држи руку ни марјаш више. Оћеш ли? — Нећу. — Онда је нродај другом рече Турчин и пође. — Купи је ти, ага, душе ти!.. Сиромах сам човек. Тако ми Бога, нана ми је рекла да је не дам, да је не дам ниже од триста гроша... Ваља баром да купим опанке и десет ока соли... Дај триста и двадесет и пет па ајер ') да јој видиш! Турчин се заустави и замисли. У Недељка се очи зажариле и у његовој се млађаној души појави мисао како ће обрадовати нану и братиће што је краву продао скупо. „Вала свима ћу купити колаче, а Радисаву и Радовану бритвице и ремике..." То га оснажн, те сам нриђе трговцу. — Узми, ага, душе ти! Ниже не могу... Тек изусти ове речи, а преда њ се обрете Турчин са турбаном на глави, у шалварама и богатом ћурку. Отегао чибук на два аршина, а брада му новоћа и сбда. Око њега много Турака, који с поштовањем стоје за њим и ћуте. Недељко заборави на пазар и препаде се... Овакога Турчина још није видео. Крупан, озбиљан и некако страшан, баш онакав како га је мајка некад плашила. То беше Шајин-бег Муратагић, најбогатији и најсилнији Пазарски коленовић. По обичају он и овог дана беше изишао на пазар да види своје чивчије, њихову стоку, да разгледа како иде пазар и да когод од голаћа не отимље рајину муку, као што се то често дешава. Спазивши дечка да тргује, приђе да види, како га не би трговац преварио. Недељко се опорави, скиде капу и приђе му руци, јер се сети?да га је мајка тако учила при одласку. ') Корист

— Жив био, синак! — проговори бег и поглади га господском руком по главн. — А оклен си? — Из Еолашина... из Нодгорја. — Чиј бјеше? — Милована Вогојевића. — Николин унук, синак? — Јесте, ага... Вег се окрену пратиоцима п дуго им нешто говораше. Онда опет ноглади дечка и настави. — Отац ти је умро, чини ми се?... — Јесте... и стриц...

— А зар си ти најстарији? — Јесам. — Па што си дошао, синак? Недељку мало лакиу и слободно исприча добром бегу стање евоје куће. Не заборави да каже, каво му је ово последња крава, при чему се напослотку заплака и рече да је молио једнога агу да купи краву, па неће... Вега дирнуше детиње сузе. — Не плачи, синак, ја ћу да је купим, — па погладивши га опет по глави, рече једном момку да поведе краву. Пођоше. Успут га бег унита: да ли .је гладан ? и купи му колача и одведе га право у мушку половину своје велике куће, где већ беху многе његове чивчије, све сами Колашинци, које је Недељко познавао. — Ви ли могао, синак, да кириџишеш? — Бв' вала, али немам коње. Бег удари длан о длан, после чега се брзо појави његов главни ћехаја (управник добара) с којим је дуго