Нова искра

— 362 —

беседио и иричао како му јо спасао главу Никола Вогојевић, кад су се босански бегови борили на Косову са садриаземом. — Сједи овђена, синак, па ћеш сјутра с мојим чивчијама ноћи. Ојутра ћу ти и иаре дати за краву. И како је изнееађерБе било за малога Недељка кад је сутра дан добио од бога назад краву, два коња под самарима да са њима кириџише, товар жита и подесет ока ракије! Бег му каза, да ће кириџисати са његовим чивчијом Милутином, само иека га слуша и буде паметан, па ће све добро бити. —- Кажи, синак, својој мајци да Шаин-бег неће заборавити кућу Богојевића. А сад пољуби руку и срећно нека је!.. Чивчије изнђошо и поведоше Недељкову краву. Њега, по беговој жољи, иосадише на натоварена коња.

— А сад пјевај, синак, снуђер! - рече му бег нри растанку. Недељко не би лен и чим изиде из дворишта, метну прст у лево ухо и звонким гласом запева, опет колашинску: »Пазар-граде, што те људи вале: Да л' са злата, да ли рад бегова?* — Ашерим, синак!.. Вазда ти срећа пјевала! рече бег смејући се и тарући руко од задовољства што је учинио тако добро, да га благосиља, као и досле, сиротиња раја... — Кажем ти, Милуне, да ће ово дијете савити кућу и бпти домаћин. Ево мојо браде, а данци су унапредак: нећемо ваља да сви помријети, но ће когођ и виђети! значајно проговори бег, држећи се за браду. Гр. Божови!

П у

Т Н VI К

И ВАЗОВ

У

дубини мрачној гори Пуг је сгрмен, пуст и сам ; Украј пу га огањ гори Изумире ватрин плам. Слабо севне, затим гасне, Дим се вере кроз сумрак, У висине иде јасне, Где месечев трепти зрак. И већ зора руди, ено, На истоку бледи сјај, А огњиште напуплтено У пепелу нашло крај.

Незнан путник, у сред горе, Ноћас зажди ватре плам; Не дочека ране зоре Отпутона далзе сам. Куда блуди незнан сада? Под чиј ли је стиг'о кров? Кад ноћ падне он ће тада Да зажегне огањ нов. У животу многе ватре Напустио путник тај... Све заборав зором сатре Он у други блуди крај...

+'4

м. гт.

кзаитиска уметност (СПИС Д^ра Бо^шдара С. Ј4иКолаЈевића)

еобично је смело предузеће и веома трудан посао писати о јодпој уметпости, чијо је порекло још беспрекидно продмет најживљег истраживања, о чијем развоју владају подељепа мишљења, о чијем утицају иа уметност других народа још није одлучно изречена последња реч. Ту би требало, пре свега, дубоко проучити политичку и религиозну хисторију Византинаца и евих оних народа, што су са њима, било посредно било нопосредно, ма каких

додирних тачака имали; исцрпно упознати иојаве, у којима се маниФестовао свеколики духовпи живот и једних и других; констатовати спољашње и упутрашњо утицаје, који су византиској уметности позајмили њене елементе; ухватити свезу тих утицаја; аналисати њихово укрштање; одредити њихове розултате — пронићи, дакле, узроке, који су византиекој уметности дали њено карактеристично оболеж.је. Па ипак се о впзантиској уметности доста писало, махом иекритично, у већини елучајева ногрешно.