Нова искра

— 363 —

Нигде со нијо толико грешило као овдс; аигдо со једиом већ укорењено заблудо и предрасуде нису са више упорства подржавале, иего гато је то овде случај. Није ротко, да се у хисторији уметности и дан данас ствари мере једним мерилом својевољним, непровереннм, случајно створеним. Тек се у последње времо осећа снажан покрет, да се сва истраживања у области хисторије уметности ставе на позитивну оспову. Отилска анализа, иконограФија, нсихолошки моменат (аналогије у другим странама духовнога живота једнога народа и једпе епохе) постали су основ свима озбиљпим истраживањима. На тај се начин од старе школе, која је мало донринела пречишћењу појмова у хисторији уметности, јасно издваја нова гакола, која на истоме пољу има да покаже позитивних резултата. За спис, о комо хоћемо да говоримо, црпени су сви подаци из извора, који припадају првој гаколи. За појмове о византиској умотности, који се у њему заступају, не би се с тога могло рећи, да су потпуно савремени. Кад би данас какав немачки студенат изигаао пред једиога доцента хисторије уметности на какоме немачкомо университету са захтовом да га уведе у литературу, у којој ,је реч о хисторији

византиске уметности, он би на првоме месту добио списак читаве једпе серије чланака и опсежних моногра®ија, на којима стоји записано у паучноме свету добро познато име Јозе® Стжиговски (бкгу^сшзМ). За тим би се ређала имена МЈ11е1, СћоЈзу, ЛУЈскћо^, Покровски, Ајналов, Вег^аих, СгоМзсћтШ, НазеМ^, 8таггепзМ, Уб§е, ТЈккапоп, Сггауеп, Уоп1;ип, 8сћ1итћег^ег, 1Лећ1 и т. д. Све су то имена, која са хисторијом византиске уметности стоје у мање илп вигае тесној свези, а све поузданога, гато се данас о византиској уметностн зна, варочито о пореклу њену и о њену утицају на Запад, налази се једино у делима овога или онога од побројаних писаца. Аутор Византиске Уметности, која ;о предмет овога приказа, није се нигдј користио резултатима ових озбиљних радника. Он игнорује све што је у цоследње време о византиској уметности публиковано, ма да су баш ти пооледњи радови од највећега значаја за хисторвју ове уметности. Данас пе би смео рачунати на успех ниједан рад о византиској уметности, за који би узаман били написани толики списи од неоспорно битне вродности. Ми ћемо покушати да ово одмах докажемо. ТТисац воли: Рана хришћанска умотност била је ире-

је|Нови Рим у свему удесио прома вочномо граду на обалама Тибра. „Константинова генерација била је још допекле у стању, да у Новом Гиму остане на културноуметничком пољу ворна прогалости и да бар за време свога битисања обезбеди колико толико преимућство оним уметничким типовима и облицима, који је окружаваху у староме Риму и који јој се као неодољива успомена наметаху и у новом завичају. Отуда су готово све цркве,

теча византиској уметности. Говорећи о њој, ои наводи само она уметничка дела, што су у Гиму постала. Старохригаћанска је василика копија античке-римске василике. Основни план њен приказан је у једној Фагури, која је типична за римску василику. Као примери за старо-хригаћанску василику наводе се само василике у Гиму. Кад је Константин Велики пренео столицу у Византијум, он

Тета-Лија

које је Коистантин подигао са својом побожном мајком Јеленом у Цариграду и другим градовима, јога увек по плану старо-хригаћанских василика (изузетак чине његово цркве на Истоку....) и само у толико под угицајем источњачким, гато су поједини деловп раскогапије и вигае искићени" (стр. 9.) 0 иореклу византиске василике овде се, истина, нигде изрично али ипак довољно јасно застуаа гледиште оних аутора, који су овоме саису иослужили као извори. Са овим се гледиштем из осиова не слажу ресултати, до којих је Стжиговски дошао. ГГорекло хригаћанске ва-