Нова искра

— 378 —

Цркекм смех

0 д л о м ц к к з н а-ђ е н о г рукопкса — Леонид Андрејев ЈГревео с руског ПДУН №• протић

(СВРШЕТАК) Тринаести одломан шпти метожи, бсемислени и крвави. Нај-

мањп повод изазива дивље раеправљање, и оида играју улогу ножеви, камење, цепаииде, и тада је евеједно, кога ће убити — црвепа крв радо појури наиоље и тече тако весело и обилато. Било их је шесторица, тих сељака, а пратила су их три војпика са напуњеним пушкама. У свом нарочитом сељачком оделу, простом и првобитном, које их чини сличним дивљацима, са сворга особитим лицнма, као од глине иачињенпм и украшеним изгужваном вунол место косе, на улицама богатога града, нод пратњом дисциплинованпх војника — они су личилп па робове старога света. Водили су их у рат, и они су ишли, покоравајући се бајопетима, тако невини и тупи, као волови који се вод;' иа касапницу. Нанред је ишао младнћ, повисок, ћосав, дугога врата, на коме је укочено стајала омалена глава. Нагнуо се сав унапред, као шибљика, и гледао је доле нреда се тако нанрегнуто, као да му је ноглед продирао у саму дубииу земљину. Последњи је ишао нриземљаст, брадат, постарији човек; он се није хтео противити и у његовим очима није било мисли, али је земља привлачила његове ноге, и ок јо ишао, устуреи назад, као да га је ветар шибао у лице. И ири сваком кораку војник га је ћушкао кундаком од пушке, и једна му нога, као цреломљена, грчевито се избацивала папред, а друга се укочепо вукла по зомљи. Лица у војника била су туробна и срдита, и видело се да одавно иду тако — осећао се умор и равподушносг у томе, како су носили нушке, како су ишли у раскорак. Еао да је бесмислени, дуги и неми отпор сељака номутио њихову дисциплиновану намет, и они престали појимати, куда иду и зашто. — Еуда их водите? — упитах крајњег војника. Оп се трже, погледа ме, и у његову оштро бачеиом погледу ја сам тако јасно осетио бајонет, као да се већ налазио у мојии грудима. — Одлази! — рече војник. — Одлази, иначе ћу... Онај постарији уграби тај тренутак и потрча лаким кораком отрча до решетке једнога канала и седе прекрстивши ноге, као да се крио. Ни права животиња не би учинила онако глупо, онако безумно. Али се војник разјари. Видех, како се чврсто примаче, наже се, премести пушку у леву руку, а десном тресну по нечему меком и глатком. И још једанпут. Скупи се народ. Вачу се смех, узвици....

Четрнаести одломак ... у једанаестом реду у партеру. 0 десне и леве стране чврсго су ме притискивале нечије руке, а далеко упаоколо, у полутами, стрчале су пепомичне главе, олако осветљене црвенилом с позорнице. И постеиено ме обузе ужас од те масе људи затворених у тесном простору. Сви су ћутали и слушали оно што је било на позорници, а можда су мислили и о својим стварнма, али због тога, што их је било много, они су се у своме ћутању јаче чули од гласова глумачких. Еашљали су, шмркали, шуштали оделом и ногама, и ја сам лепо чуо њихово дубоко, неједнако дисање које је загревало ваздух. Они су били страшнн, јер је сваки од њих могао постати лешина и сви су имали безумне главе. У мирноћи оних рашчешљаних потиљака, тврдо наслоњених на беле, чврсте оковратнике, ја сам осећао оркап безумља, који је готов да сваког секунда плане. Руке ми се охладише кад помислих како пх је много, како су страпши и како сам далеко од излаза. Они су спокојни, а кад ,.бих викнуо — „Пожар!..." И с ужасом осетих тугаљиву, страсну жељу, које кад се сетим, поново ми руке охладне и озноје се. Ео ми бранп да узвикнем — да се дигием, окрепем натраг и узвикнем: — Пожар! Спасавајте се! Пожар! Дрхтавица безумља обузеће њихове мирне удове. Скочиће, закукаће, заурлаће као животиње, заборавиће да имају жоне, сестре и матере, претураће се као да их је снагало изненадно елепило, и у бозумљу своме гушићо један другога оним белим прстима, од којих се осећају мириси. Пустиће се јача светлост, и неко ће блед с позорнице викати, да је све мирно и да нема пожара, и дивље ће засвирати треперива музика, — а они ништа неће чути — они ће се давити, лупати ногама, тућп даме по главама, но оним лепим, укусним Фризурама. Они ће откидати .јодан другоме уши, одгризатп посово, поцепаће хаљине до голога тела и неће се стидети, јер су безумни. Њихове осетљиве, нолше, лене, обожаване жоне врнштаће и ударати се немоћне код њихових ногу, обгрливши колена, "још све верујућн у њихову племенитост, — а они ће их сурово тући по њихову лепом, подигнутом лицу и јурити излазу. Јер су онп увек убице, и њихова мирноћа, њихова племенитост — то је мирноћа ситога звера, који се осећа ван опасности. И кад их половина постане лешеви, кад се као одрпана гомила постиђених зверова скупе код излаза, ја ћу се насмојати лажљивим осмејком, изићи ћу на позорницу и рећи ћу им са осмохом: