Нова искра

[

зналост и жељу да раде даље, да иду напред. Свугде где је она пролазила, дизале су се мале, неприметне школе; гомиле одрпане деце ишле су у њих и, враћајући се кући, доносиле су собом њене завете. Она им је помагала да читају оне књиге, оне велике стране, у којима се говорило о двема њеним сестрама, п тихо им је уливала да их воле, да се боре за њих. У велике пустиње тропских предела, у замрзнуте равнине севера, кретала је она своје одушевљене борце у помоћ својој другој сестри; и бегае јој лакше, и порази су се њени смањивали, а победе увеличавале. Она је спремала шеле и паметне борце за прву сестру и бринула се стојички и верно о обема. Моћне њене полуге подизале су стару земљу и припремали је за богату жетву; неприметно, али чврсто су се укрепљивала у земљу нова семена ко.ја је она својом руком бацала: и младе шибљике нуштале су свеже клице. Час овде, час онде сијала је њена буктиња. При њезипу сјају извођена су велика дела, — запаљивало се у људима сазнање права и дужности. Она је учила да су

сви они сићушни, али потребни делови јодне велике махине, и да је дужност њихова да не признају себе за центар васељене, већ обазриво да иду по назначеиом путу и помажу друге, да се пе би распала овај велики строј. И све је више и више скупл,ала око себе својих поклоника... оплемењивала њихов разум. Учила је о раду, говорила о једпакости... Много јој треба јога да обиђе земаља; много има код нас још мрачних и дивљих углова, у ко.је није завирила њена спаситељска буктиња; још мрачно и сурово живе људи „као у подземној тамници без светлости". Али у свом победоносном ходу, с пеуморним стрпљењем и храброшћу она ће на послетку осветлити све, очистити све, спасти све од мрака и огрчености. Имена двеју првих сестара одавно сте погодили. Име треће биће огњеним словима нацртано на триумФалним вратима новога века: Знање. С РУСКОГ ИРЕВВО Мих. О. Гилушчеви^

Раста 1. Преко свслог лишћа, алејама мрачним, Држећ' се за руке ишли смо без воље; У очима твојим дубоким и зрачним Ја прочитах с тугом: да би било боље Да се растанемо. У цветном априлу Процвала је љубав и у нашим грудма: И љушкајућ' главу у твом меком крилу Ја пркосих судби, невољи и људма. Цеетала нам љубав једно жарко лето И били смо срећнн. Ал' сад видишето: Суво лишће пада с поцрнелих грана, И пространа поља крије магла сива, И ја сумњам да нам у груд'ма се скрива Она стара чежња из пролећних дана. 1902.

к а к 2. Збогом ! С тугом својом и мислима мрачним Опет сам ћу бити, — за живот без воље; Тебе Провиђење путевима зрачним Води. Други можда волеће те боље. Моја младост није виша у априлу, Нит' пламена ватра гори ми у грудма; За ме није одмор у меканом крилу : Ја хитам у борбу с животом и људма. Минуло ме давно моје бурно лето, И на крају свега опет видиш, ето : Остао сам самац ко увела грана, Будућност је моја кб та магла сива. Ал' чуј: моје срце вечно ће да скрива Захвалност за оно мало срећних дана. М и<дутим Ј овамовиц

— У72 —