Нова искра

... „Гавради гракћу. Чујеш ли, пријатељу: гаврани гракћу. Шта ли би хтели они?" Остале су врсте биле избрисане, ни нотпис се није могао прочитати. Чудновата ствар: ии најмање жалости нисам осетио за иогинулим. Врло лепо сам замислио његово лице, на коме је било сво меко и нежно, као код девојке: боја образа, јасност и јутарња свежина очију, брадица тако вуиаста и нежна, да би, чини ми се, личила и жени. Волео је књиге, цвеће и музику, бојао се свега суровог и писао стихове, — брат, као критичар, тврди да су врло лепи стихови. И са свим оиим, што сам знао и чега сам се сећао, нисам могао довести у везу ни оно грактање гавранова, ни крваву сечу, ни смрт. ... Гаврани гракћу... И одједанпут за један безуман, неисказано срећан тренутак би ми јасно, да је све то лаж и да никаквог рата нема. Нема ни убијених, ни летпипа, ни тога ужаса поколебане, немоћне мисли. Лежим на леђима, спавам и сањам страшан сан, као у детињству: и ове неме тајанствене собе, опустошене смрћу и страхом, и сам ја с некаквим необичним писмом у рукама. Брат је жив, и сви они седе и пију чај, и чује се како посуђе звечи. ... Гаврани гракћу... Но, то је истина. Несрећна зомља, та то је истина. Гаврани гракћу. То нијо измишљотина беспосленога пискарала, који тражи јевтине ешекте, нити безумника, који је разум изгубио. Гаврани гракћу. Где је мој брат? Он је био миран и племенит и није иикоме жолео зла. Где је он ? Питам вас ја, проклете убице! Иред целим светом питам вас ја, проклете убице и гавранови који сте пали на стрвину, несрећни слабоумни зверови. Ви сте зверови. Зашто сте ми брата убили? Кад бисте имали лице, ја бих вас ударио по њему, али ви немате лица, у вас је њушка грабљивих зверова. Ви се правите људима, али' испод рукавица ја видим канџе, испод капе — спљоштену лубању зверску: из вашег паметног говора чујем мучко бозумље које звецка зарђалим оковпма. И свом снагом својо туге, свога очаја, својих осрамоћених мисли — ја вас проклињем, несрећни слабоумни зверови! Последњи одломак ... од вас ми очекујемо обновљење живота! Викаше говорник, с муком се држћи на гредици, одржавајући равиотежу рукама и машући заставом, на којој се у наборима преламао крупан натпис: „Доле с ратом". — ... Ти, омладиио, ти, чпји живот тек наступа, чувај себе и будућа поколења од тога ужаса, од тога ужаса, од тога безумља. Више се не може трпети, очи се пуне крвљу. Небо со руши на главе, земља се проваљује под ногама. Добри људи... Гомила је неразумљиво брујала, и говорников се глас каткад губио у тој живој и грозној хуци. — ... Нека сам и луд, али ја истину говорим. Мој отац и брат труле тамо, као мрцине. Начините гломачу,

исконајте јаме и уништитс, сараните оружје. Газрушитс касарне и скините с људи ту сјајну униФорму безумља. здерите је. Више се не може трпети... Људи умиру... Тада га удари и обори с гредице неки висок човек; засгава се подиже још једном и паде. Не могах спазити лице његово, јер со за час све претвори у дивљи сан. Ове се покрену, узбуни, заурла; кроз ваздух полете камење, цопанице, над главама се дигоше песнице ко.је су некога ударале. Гомила ме лодиже као жив буран талас, понесе неколико корака и снажно ме удари о ограду, затим понесе пазад и некуд у страиу и, напослетку, иритиште уз високу камару дрва, која се нагла унапред и претила да се отисне на главе. Нешто сухо и учестано занрашта и запуца по брвнима; тренутно наступи тишина — и опот урнебес, огроман, страшан у свомо елементу. И опет сухо и учестано праскање; неко поред мене паде, и из црвене рупе, на месту где су очи, потече крв. И тешка цепаница, нреврћући се кроз ваздух, удари ме крајем по лицу, и падох и почех се вући између ногу које су тапкале, и изидох на слободан простор. Затим сам прелазио некакве ограде, иоломивши све нокто, пео се на камару дрва; једиа се осу испод мене и ја падох заједно с водопадом дрва; из пекаквог затворепог четвороугаоника с муком се искобељах — а иза мене, све ближо и ближе, све се орило, дерало, урлало и праскало. Негде јо ударало звоно; нешто се срушило, као да је пала петоспратна кућа. Сутон као да се заустави, не пуштајући ноћ, и на оној страни као да је хука и нуцњава обојена црвеном светлошћу и отерала мрак. Скочих с последње ограде и иађох се у некаквом узаном и кривом сокачету, које је личило на ходник измођу два пуста зида, потрчах и дуго сам трчао, али је сокаче било без излаза: преграђивао га је плот, а иза њега су се опет црнеле камаре дрва и шуме. И опет сам се пео преко тих покретних, колебљивих гомила, падао у неке бунаре, гдо је било тихо и мирисало мокрим дрветом, и опет се искобељао наноље и нисам со смео осврнути натраг; иначе сам знао шта се тамо ради, по црвенкастој нејасној сенци, која је пала иа црна брвна и начинила их сличпе убијеним гигантима. Крв ми је престала тећи с разбијеног лица, и оно је занемело и постало туђе, као маска од гипса; скоро и бол је сасвим уминуо. Чини ми се, да ме је ухватила несвест у једној нровалији, где сам упао, и да сам изгубио свест, али не знам, да ли је то у истини било или ми се учинило, јер су ми у мозгу остале представе само о јурењу. Затим сам дуго лутао по иепознатим улицама, у којима није било Фењера, између црних, као изумрлпх кућа, и никако нисам могао изићи из тога немога лавиринта. Ваљало је стати и разгледати око себе, да одредим правац. али је то иемогуће било учинити: иза мене стопу у стоиу допирао је још удаљен, но све ближи и ближи тутањ и урлик; каткад, на наглом савијутку, ударао ми је у лице, црвен и умотан у клупчета руменог, вијугавог дима, и онда сам се окретао патраг и тумарао