Нова искра

— 356 —

Па као муња пролеће преко башче. Еад би прско стоборница, заетаде и окрете се онамо, учини му се као да се Љубина прилика није још одмакла с оног мјеста. Опусти се низа стоборницс с ону страну, те стаде још мало, пе знајући ни сам зашто. Наступило бијаше оно стање, кад мозак заморен нрестане за тренут мислити, те само нијемо гледа у ноћ, као да погледом хоће далеко, далеко да прозре... Из куће допираху звуци хармонике — настало је коло... Престаде и то, па се опет захори пјесма: »Што 'но звонце преко поља звечи?.. «Отуд иде лијеп, млади Јово, «И он носи једну киту смиља «Да оплете својој Љуби вјенац...* Срето ослушну, на на .једном, као да га неко гони — нагло јурну у ноћ и изгуби се у сокацима... Мраз не попушташе. Ниђе живе душе, свуд тишина... Орето јурећи још осјећашс на уснама пошљедњи врели пољубац, а у ушима му све одјекиваше нјесма: «...И он носи једну киту смиља, Да оплете својој Љуби вјенац...* V. Прошла је од тада годипа дана. Та година била је за Срета од најтежих, које је проживио. Шта би пута у мислима претурио сво усиомеие, од кад је сазнао за себе: од првих тамних, нејасних утисака ранога ђетињства до оне ведре мразовите ноћи под ружама, окићених снијегом. И све те успомене биле су слатке, пријатне, све су га враћале у доба" заиошљивих сањарија, страсне чежње и ведрих нада. И тако би им се чешће вас предао, као да хоће да се саживи са њима, па да прсвиди све оно што изван тога стоји, да превиди садашњост која му се чињаше тако туробна, без икакве привлачности, црна, без наде... А час би онет гледао да све те успомене прсда забораву, да на њих не мисли, јер би оне најзад изазвале ону страсну жудњу: да је да се то опет врати, да се настави онај слатки пређашњи живот... И онда би заронио у рад, предао би му се свим силама својим. А радио је неуморно: кад није у дућану, он је по селима, по вересији или по куповини; ишао је и у Сарајсво за робу, - радња му је цв.јетала и папредовала. Но тај уснјех није га толико веселио због зараде, чинило му се свеједно и кад би губио, само да остане вас у раду, да се могадне стално одржати у њему, да не учини какву промјену... ТТТто је то вшпе желио, то би му се несвјесно све више наметало нитање: да ли ће то моћи бити?.. И онда би му се одмах истакла мисао о женидби. Док је у раду, занесе се се вас, преда му се, лакше му је; али дође одмор, дођв празник... Осами се, остане сам са својим мислима, и онда навре све од једном: и Љубина слика, и звуци оне пјесме: „и он носи једну киту смиља к , и мајчине молбе, и терст кућни, старјешинство, рад, младост, женидба, будући живот...

Но опет сва борба, коју је са собом водио, остајала је само на његову срцу, није дао ником да завири у њ. Мајка му се радовала, што је прионуо за посао, рачунала је да он полагано заборавља Љубу, да ће лако пошље завољети другу и окућарити се. Кад дадоше годишње опијело покојном Стевану, навали Ана на Срета да се жени! у индат јој пригкочи и брат јој Павле и још неколико пријатеља. Срето је наслућивао да ће тај захтјев од мајчине стране неминовно морати доћи, али га је сад инак поразио, пореметио га и у послу и у свему... Нашао се на раскршћу. Стане па мисли: Да послуша мајку? Еако да је послуша?.. Зар да се ожени ? Па коју да узме ? А како може другу узети: не воли је, не познаје је, за њом није севдисао... Тако без ашиковања?... Како, како то?... Сјети се, како се некад подсмијевао другима што се жене онако од ока: запросе једну, не пође; запросе другу, трећу, без севдаха?.. Па зар сад и ја тако?.. Јок, јок... А да је не нослуша? Зар мајку?... Дође му да се осијече на њу осорно, љутито, да јој забрани да му више о томе не говори. Али не може: таман да заусти, да пресијече њен говор, а ногледа оно благо, молећиво, оно материнско лице, на клоне и ошути... А и да је не нослуша, како онда?.. Да одложи неки вакат? Ама докле?.. — Опет ће то доћи... Да се преда судбини, па ће доћи нешто што је неминовно, што је записано, нешто што мора само по себи да дође. И чинило би му се да ће то „нешто", којс никако није могао себи јасно да представи, најбоље ријешити ствар... Може се разбољети, па мајка неће онда наваљивати; а може... може и смрт... Али ту чисто претрне, па се тргне: „Не, не:.. Живот је опет мио, младост је... И на какве мисли човјек долази, а због чега?.. Због једне ђевојке... због нечега што је било, а не враћа се... Какав сам ја слапчина?" Па би чисто ту мисао сакрио и од самога себе у најскривенији кугак срца, колико му се она чињашс недостојна за човјека, за нашег човјека, Србина... Какав је то човјек који не може претрпљети оно што га снађе?.. „Шта би казао иокојни аџо?.. А ето како човјек изгледа пред свијетом, јунак баксем, а овамо — де ти срцу заповиједи... Па да ли сам је баш толико силно волио?.. Јесам..." Па му се опет учини да се вара: „Да сам је волио, гато је онда не украдох, не одведох..." Опет се правда: „Судбина! Било тако... иа што то једнако потрзати?..." Још је постао замишљенији и неодлучнији, кад је чуо, како је Љуба ослабила, како не живи добро с Јањићем, како је непрестано гони: или да тражи мираз, или да иде окле је и дошла, и ово, оно... како то већ свијет умије и да окити. И то га је бољело, бољело га, што му се сад све више чинило, да је ои могао спријечити да до тог не дође, па да је сад бар могућно да јој олакша њену судбину... Али како, како? Сине му за час мисао : да умре Јањић! али је одмах и одбаци... Љуба није више она негдашња, његова Љуба, Љубица, оно слатко, мило створење, чија чиста дугаа мирисагае чедно-