Нова искра

— 357 —

шку, која га рандрагаваше, опијаше... Она је сад друга Љуба, унесрећена, пронала Љуба, — Љуба, удовица Јове Јањнћа... Зар би и за њу то било добро?.. Јок, јок... И онда осјети оно тонло, искрено саучешће према њеној судбини, које је тнм веће, што се ништа више извап тог саучешћа не може учинити. И онда је молио мајку да га остави до но Васкрсу, па ће онда. Прошао и Васкрс... Оад му је бивало све теже, јер је осјећао да се више неће ни моћи, ни умјети мајци одупирати. Она је чак звала Дуду Диганку да „види" шта му је и да му да какав илаџ, а она казала да болу.је од кара-севдаха, а да је томе најбољи илаџ женидба гругог нема. Срето све вшпе увиђаше да опо „пешто", што треба само по себи да дође,не долази, те ће морати кидати с тим, морати сам одлучивати и учинити одсудан корак... Сад му се више тај „нови" породични живот није чинио тако лијеп, идеалан, иије осјећао више потребу за другом у животу; да му је да је сам... самосам... А види опет да то не може бити, да он нема снаге да учини онако како сам жели; види да је већ скоро свршено, да ће и он као и многи други, на тек се протаре но челу и, уздахнувши за нечим што се не повраћа, несвјесно нрошануће: — Пролази младост... без севдаха, без ашиковања... Ах, судбино!... И тако је једне ђурђевске неђеље дао"^мајци ријеч да ће је послупгати и да ће се све, и просидба и свадба, свршити најдаље до Спасова-дно. Мајка радосна, пага грли А. Бертолд и љуби: — Влаго мајци... Тако, сине мој... Све ће добро бити, ако Бог да... Па иди... иди са својим јаранима, иди у ћосање... Камо та која бк мога Срета одбила?... И на јабани ће нам се многа врата отворити... Ајде, Срето, ајде... немој да ти тако младост пролази... — Ама нека, нано... Куда ћу?... — Шта нека?... Јок!... Вар младост твоја да труне тако?.. Шта ћеш овђе да сједиш са мном... Јок, јок, иди!.. И изишао је! VI. Из Доњега се Поља вратио да нађе Уроша. Груди му се силно надимаху... Одлука, која треба још само да

се извргпи, иа оне данашње заносне пјесме, које му оживљаваху етаре успомене, па опојни мирис пролећњега дана, па неко као тек сад оживљело, нробуђено осјећање младости... сво га то бијаше узбунило, те осјећаше да већ мора све то из груди да нрекипи, да мора понустити оном

За плугом неодољивом дамару младости, севдаха... Урош бијаше код куће и прилично се изненади, кад га Срето, смијући се, а пола у шали ослови: — Ајде море, шта си се укисјелио?.. Ајде мало да се прођемо... Видиш како је лијепо... — Ене де... Од кад то?.. Ајрала, ајрала!... — Ајде, море, чућеш. Отишли су у Митровића ладњак и поручили по Шаина, тамбураша. Било је још јарана. Навалише на руменику... Вече се спушташе тихо, полагапо... С мунара одје-

киваше глас мујезинов некако свечано, г

се све даље