Нова искра

— 358 —

и даље... Вјетрик ћарлијаше, а из Митровићеве башче распростираху се, уз пратњу Шаинове тамбурице, звуци севдалинки: час чежњивих, са уздасима, час страсних, час веселих, заносних... а из свију бвјаше бујан излив младости. Шаин извијаше: „Не ашикуј, јадо, не вежи севдаха... «Од севдаха, душо, горег јада нема, «Од севдаха, душо, горег јада нема!..* Па онда прекине и настави другу: «Сунце јарко, не сијаш једнако, «Сунце јарко, име моје, не сијаш једнако! «Мој ме драги, не љубиш никако, «Ил' ме љуби, ил' ме се окани!...* А пјесма тече сложно, заносно и са ситним звуцима тамбурице разлијева се лагано и далеко у вечерњој тишини... Срето затурио Фес на лијево, завалио се назад, па се сав предао бујици, те његов глас одваја од свију других. Мисли се роје, преплијећу... Он се занесе у пјесму, испија вино, осјећа неку сласт која му се чисто размили по цијелом телу; осјећа да то струји младост и занесе се... Па би да то продужи још дуго, дуго... Орце му уепламти, чисто се рашири да прими у се што више љубави, чаролија, севдаха... да не пропадне ни један тренутак... Па се опет сјети данашње одлуке: бл@жи се тренутак кад ће расрстити с оним што је било, настаће нови живот.. Изиђе му слика Љубина, па Зоркина, па Косина, па других ђевојака; па кућа, кућни ред, домаћинство, мајка... И да би засад све то одбацио, затурио, испија чашу на душак и сам почиње ону своју омиљену: «Сви драгани а мојега нема, «Мили Боже, зашто ли га нема?... 8 " Пошто сврши, заплиће језиком и виче Шаину: — Де, де... ону твоју... Ама онако... од зорли севдаха. Шаин запјева: «Доцкан пођох из Морића ана, «Млада Хајка из врућа амама, «Сретосмо се у тјесну сокаку, «Ја јој рекох и два и три пута: ««Море, Хајка, уклон'дер се с пута!»» «Она нешће да с' уклони с пута. «3акачише кофче од чакшира «3а њезине џанфезли димије...'" — Јаој!... Ту, Шаине брате, ту... Па га још више обујми нека сласт, нека особита милина; осјети се ј&ко као да је момак, па да му је да

ово расположење стално остане, да младоот овако весело протиче, да се и даље севдише... Па се одмах досјећа, како је можда ово пошљедње вече момачко, па да му је да не сване још, или да до зоре испије сву ту сласт... Нека накупљена и до сад притуљена ватра обузела га свега, па чисто не зна за се, види да је друкчији! Раздраган је, сила раздраган... — Види море!... Тако, Шаине... Еј, Хајка, Хајка, весела ти мајка... И одмах настави другу: «Мој севдаху, не падај по праху...* Јација, три сата, четири, поноћ... пролази вријеме, али га они не опажају. У први цик зоре изишли су. Вакуснула их она св.јежина јутра, дана на рођа.ју; пјевци већ навјешћују зору, а мјесец лагано плови блиједећи све више и више... Орето се чисто прену, као да га освијести ова јутарња хладовииа. Ојети се да га мајка очекује, можда са сузним очима... Еако ће се изненадити — та он јој није никад у ово доба долазио, а сад је он домаћин, старјешина, човјек трговац... Како ће јој се онравдати?.. Ласно... Ето, ово је пошљедње вече, јарани, пјесме, севдах... А и она ми је казала: „За неђељу дана, сјутра ако ће, нек ме проси!" Па, мислећи чије ће име метнути, несвјесно махну руком. Нек проси коју било... добре су и Пава и Отана и Зорка и Милица... биће добре кутњице... Приближило се и то... Па нек' је... баш и без ашиковања, к'о и други, без севдаха... А шта сам ја бољи од другијех, шта?... И ја к'о остали... Е баш сам ја неки чудо-момак, па 'оћу друкчије... Ама море, не може се тако изван свијета, тако је записано... Па, у име Божје, добро... И ту се замисли још више. — ; ,Видиш, ја чек'о нешто, па ово је то „нешто"... Ето шта бих ја стио још... Дошло је то, не очекујем ништа више... Мора се, чаре није... Још данас, сјутра, дан два највише, па ето... Како је суђено, онако нек' и буде; не може друкчије... А како ће се нана радовати!.. Која мајка жели зло свом ђетету ? Нано, нано, сад сам твој!" И тако умирен и одлучан, Орето снажно лупи алком на врата: — Нано, нано, отвори!... Пљевљс.