Нова искра

— 6 —

вратоломни смтница и хајдук Иван Трања, који со бејаше нобратимио с неким Арнаутином, те се зарекли да бију и пљачкају само аге и епахије а сиротињу чувају у колико је могућно. Њима се придружи и Крњак. „Колико само агинских душа носимо на врату, а колико је њихових коња продато на Рашци и Подгорици — боље је да не бројим..." Најзад му дојадио Арнаутин и он га мучки уби, рашта у мало није Ивану главом платио. Чувши све ово, игуман их позвао, измирио и на гробу светога Јанићија заклео да се окану тога заната, него да седе код куће и тајно убијају рајине зулумћаре и, што је .још боље, да краду из харема потурчене српкиње и преводе у Србију. А што је то било тешко! „Завучемо се усред Пећи у турску кућу, па само чекамо кад ће да пукне. Но младост... и срећа — 'вала Вогу..." И тако је било све док се не рашчу да је „Москов заратио с целим светом". Иван га позвао да тамо оду, али отац осетио, преварио га, одвео у Вучитрн п право пред владику. — „Остарео сам, свети владико. Ево ти мога сина, а ето ти и моја нурија... Бог па ти, а ово је за тебе једна дивљака!"') — рекао пон Недељко и просуо на владичино крило педесет дуката. — „Добро, џан'м, добро. Води си њега куде прота на исповеданије. Сутра ђакон ће го праим... Особита је то била исповест. „Доведе ме отац старом ироти, бијела му брада до по.јаса, као светац, Воже ме опрости... „Не убил лн јеси, чадо?" — нита он. — Грјешан сам, чесни оче! — и језа ме спопаде. — ,/Гокмо христијанина ли?" — Тур... Агар... Агар... Агарјанина — „Не украл ли јеси?" — „Влуд не сотворил ли јеси?" — збориоје стари протопон и сећам се да сам дуго у забуни муцао : „Агар .. Агар... Агар..." — много много пут! — „Бог и јединородни јего да простит тја, чадо" — проговори он најзад, а ја брже-боље нољубих његову руку, па — на врата. Де. . Ене ти!..." Даље је иоповао и хајдуковао уједно. Пио за тројицу и штитио народ као мало ко. Зато .је задавао и страх и поштовање. „Ено ти, знао ме и припознаје ме мој народ. Јок ! нема ту друге. Један је поп-Крњак, један! Не роди га више мајка. Јок!... Тако народ свуђ збори. Ама ја гинем за њега. Ја Турчину низ пиштољ зборим, а владика нека се похвали својим киријосима, колико сам му сабрао мирије... Овако ћу, бре, док је мене и Лабуда. Здрав си Лабуде!..." IV. Но Лабуд га по несрећи први пут у своме животу није могао послушати. Кад је Крњак дошао к себи, видео је страшан призор: на самом врху Бијела Пута, где је место прилично х ) .Табука

кршевито, Лабуд је иао, а собом мало беше притиснуо и попа. Рудничанче облеташе у великом страху око њих, вукући час попа,, а час коња: — Попо, а попо! Јеси ли жив? Е, часни га громом убио, што се то данас он тако наврзао!?! — Ене ти, тако ми закона. У-у!.. Часни га крст! Занста. У!.. — Скини, забога, попо, и ту другу ногу, скини! Зар но видиш да не може ни да се помери? — У-у!.. Не лажи бре! Како не може? Лабуд је ово... прекрсти се, мали, анђели с тобом! На једване јаде момче извуче попа, који беше ирилично угруван. Он стаде повише Лабуда, подбочи се рукама, па се као дете заплака, кад виде како се јадник немоћно копрца и натеже последње силе да устане. — Ене ти, Лабуде синко, ајде! — викну поп н запе с момчетом. Лабуд се диже, стресе п стаде. Поп га мало проведе, па застаде и окрену се сапутиику веома благо: — ПГта је ово, сине? — А Вога ми, попо, идемо оно ми уз брдо полагано ка' што је рекао Вог: ја напријед, Лабуд за мном, а ти заспао. Одједанпут тв поче нешто кроза сан да вичеш, па најзад и колико те грло донесе: „Здрав си Лабуде!" Он сирома шћаше оно ка' што си га научио, но му се ноге опучише, те ка' врећа бупну с тобом заједно. Ето, шта је било! — Ене ти... Тако ми закона остаресмо! Никад ми Лабуд није дослице пао. Хе.. Би мо.је и њетово, би! Бјесмо некад, а сад... сад... и ноп поче да рони сузе. — Шта ме данас нађе! Вуди Бог с нама и анђели!.. —■ вајка се момче и не зна шта друго да мнсли — Би наше поповаљо и играње, би!. . Ето, видиш, — окрену се поп Рудничанчету: — ето видиш, к*:,ко ћу да идем? Нома од тога ништа — није писано. Стари смо. Да си благословен, синко, и иди дома. Поздрави се домаћину много и кажи: стари поп пошао но не мога да дође. С иоловине пута вратио се натраг да прати другога, новога попа, који може доћи и чиј коњ неће падати но путу. Тако да му се поздравиш. И — пут под ноге! — Остани збогом, попо! — рече момче без свакога предомишљања, скиде капу, пољуби му руку и пође без освртања, јер га по свој прилици дарну овај призор, а може бити и тога ради што је у простоти својој помислило да, овај чудноват поп није сам или није баш онако... здрав. Крњак је дуго стајао на томе месту, а мисли му бејаху веома мутне. — Тако ми закона, сад ћемо натраг. Е-е-е-е! нове попове и нове коње да тражимо. Наше би. А и доста је, ако је за вајду. Како велиш, Лабуде? Да се одморимо мало, а?... Не узесмо ни ми тапију од Бога на, хиљаду година. Јок! Ене ти!...