Нова искра

— Хеј!... Ене ти! — — — — — — — У паду се с кова набо и о&тао На месту. Но то је већ — — — — — — — — — — — — — — — чудо, којему ће се чудити сви који буду разбирали о Док људи дотрчаше до њега, Лабуд се већ дигао ттоповима етарога времена. Ваиста. и покуњио над њим главу. Поп-Ерњак, нећете веровати, — Ене, ти!... лежаше ничке и из лсђа му вираше врх од јатагана. Призрен 1905. Гр. Божови^

Пес/па у зору

ЈЈуди се дан; све зора плава буди И диже магле с далеких брегова, И зове живот из дубоких снова.Ведра и мила, блага зора руди. Осјећам миље у дубини груди, У души снага рађа ми се нова; Ко витез неки минулих вјекова Душа ми само за би гкама жуди:

Јак сам и силан !.. Кроз жиле ми струји Снага, и жеље вуку ме и носе — И докле пјесму зачињу славуји И пробуђена гора сунце чека, Ја пловим јутром, ведрим, пуним росе, И срећа ми се јавља из далека. IЛ. Димитријеви^

паше позориштс

ж ега, јулска жега Дућанџије спустиле „ролетне" на излозима, да им од сунца не бледе мустре, па подметнувши трубу молдона или поркета под главу, спокојно хрчу на тезги. Доба жетве па сељак ни да привири у чаршију... Вилотије опанчар разапео на ћепенку својега дућана говеђу, тек уштављену, црвену кожу: суши ,је и уједно прави хладовину у дућану... А из „калдрме", из оно мало крупна и ситна камена позабаданог у прашину у главној варошкој улици, бије јара, те камење, овде-онде, забеласа из вреле прашине засењујући очи. „Ал&, немамо тре&ег\ и прекиде ме у моме размишљању, пред „Гостионицом Ологом", танки глае Еапетана Милована. А капетан-Милован — Чиле —• страсно је играо „санца"! Тако страспо, да по неки пут, заигравши се, заборави и на ручак и на нржену кокошињу тртицу с батацима, свој готово свакодневни омиљени залогај...

„Санц" је за њега био нов&на: почео га је учити тек пре годину дана од како је стављен у ненсију и дошао у нашу варошицу. Иначе .је дотле, као дугогодишњи командир пограничне чете, играо само „џандара", а по некж пут „прочешљао" би и шлаге са наредником своје чете Вукајлом (а и шта би у залудници радили кроз толике године, сами у оној пустињи!). Санс је за њих обо.јицу био 1егга шсо^шк. — И ма да је Чиле у опште био врло иеповерљив према новЕшама и према „моди", ипак је „научио" санс, што је сасвим природно и било: толике године џандара па џандара, да му је сваки марвдетлук на џандару био и сувише познат и прост. Па још је, дошавши у нашу варошицу, у прво време и ту играо џандара са Вилотијем Чаругџијом или са Цветаном Баруџијом, који су му били стални „партнери" — а који такође нису знали санса. Али Чиле, „кибицујући" дућанџије и среске званичнике, који готово увек играхус анса, а џандара ретко