Нова искра

— 27 —

Из нашсг к\јта Е, мој мали леитире! Бидех те кад са сунчаним зрацима улете у ову нашу мрачну одају; нознах по твоме кружноме лету да не раснознајеш предмете у мрачном простору. — „Навићи ће се већ", помислих. И доиста, твоја мала окца почеше да их разликују, са неким задржавањем ти облеташе око њих. — Да их посмотриш и упознаш, али брзо, у лету, то ти жељах, па што пре да дођега до оног светлог млаза, који би ти показао пут и одвео те опет у светлост и слободу, где ћеш се затрчавати кроз чисти зрак и одмарати своја уморна криланца у љупким и несебичним цветићима, а онда, освежен и окрепљен, јурнути опет у плаве висине... Пратећи твој лет, ја те очима спроводих излазу и, ето, таман да дахнем душом и збринем твоју бригу, а ти запази оне светиљке по мрачним кутовима и потрча им. Шта си мислио? Да си у врту, а оне да су пријатељи твоји, они цветићи који ти загрљај пољупцима плаћају! Ах, мој мали лептире! Твоја свилена, танана криланца прљио је пламен и први, и други, и сви редом. Сироти лептире, гледах те како збуњен трчиш по мрачној одаји, како те замамљује мистична светлост њеиих светиљака, а тужна крила твоја казиваху ми колико ти поглед мора бити болан и колико ти је устрентала душа! Ја зажмурих; а кад погледах; више те не беше. Ео зна где си? — И изнеће те, можда, опет нека струја на светлост и у зрак, али каквог? — Измученог, болног, скрханих крила! Ст. С. Н. у *У.

Д.

У Н О ћ И

^ан је ишчезавао нолако, остављајући румени траг који се претапао у сјајну белину светле зимске ноћи. — Тако се неосетно прикраде ноћ и загрли град, чија се врева сакри иза осветљених прозора и остави улице пусте, показујући да се празник најслађе дочекује у дому. Празном улицом одјекује удар малих потпетица и чује се шкрипа мушке стопале по замрзлом камену. Жури

се двоје кроз празну ноћ. Она је замотана у кукуљачу, а он је високо подигао јаку свога капута. — Група је на окуну, јамачно, и за мало па ће отпочети гаумиа оргија... Дочекаће их весело; завидљиво ће погледати они њега, пратиоца овога вечера даме, која уме тако да их раздрага и опије љубазношћу својом, и која треба да убризга живост у блазиране вене њихове. Он јој и говораше иешто о томе, како ће се дивно провести ова ноћ. А она — погнула главу, да он не би спазио замагљен поглед, и гута речи, да не би сазнао за сузне пратиоце њиие. Волне усномене и тешки прекори растрзају је вечерас, док празним улицама фијуче ветар и пева песму о залуталим душама.

* # *

Оветлост, дим, алкохол и песма претворили су се у бујицу, у коју је потонула свест и но којој клизе мутни погледи. А она нева, пева; ноћас не пије, не прича, не баца милосне осмехе, али пева, не нрестаје. Дугаа јој нева: тихо, једнолико — успаванку неку; па онда страсно, јеца, уздигае; па онда бурно, крха се, ломи, а за тим очајно, у крик прелази... Вна да је у вртлогу, осећа да тоне, али она пева; на таласима, који је занљускују, пева свој живот та винска вила. — „Живела срећа!" — „Срећо, у твоје здравље!" закрича један, и букет од чагаа би јој ирииесен. Спустивгаи полако на сто чагау, којом се, дрхћућом руком, куцала са свима, она изиђе у ноћ. Усамљена, и ако у другатву, без утехе, и ако нри песми, предаде се ноћи. И доиста се жури хладна, зимска ноћ да јој помогне леденим нријатељством својим — љуби јој сузе и, као лед, враћа их дугаи! А за то време ветар бесни, урла, завија, таири се кроз пустош. Месец је побегао а звезде трепере, дрхћу и стрепе кад ће их откачити тај силни вихор и са прашином бесно завитлати; али се варају. Он људе тражи — да им на уво запева песму подсмеха и смрти, да их загрли леденим рукама и да им пробије у месо и кости; он душе тражи. — Једну је нагаао. Ст. С. Н.

Ј&јвсечтлка тизео сјаје.

м.

уесечина тихо сЈаЈе над поморЈем и над краЈем, А лаган се вјетрић губи над ропинам *) уздисајем, Кб да мртве сање плаче, што их море сиње крије У свом крилу, у свом ледном сред дубина кораљније'... .. .Под сребрним, под мјесецом све се дижу црне стиене, А на њима вапај вЈ 'етра све слушају чудне сЈ - ене, И хтЈ 'еле би опет натраг у лугове и у села,

*) Гребен (стијена) на морској обали.

Да слушају пјесму свиета и да љубе лица биела — — Ал' се тихо море буди и валове своје диже И њиховом јаком руком за жртвама својим сиже, Па их враћа у дубине... Мало кашње вијор с жала Гуши моје уздисаје у хихоту морских вала.

Задар

Рикард Каталини-к Јеретов