Нова искра

— 29 —

лакшега ка тежему, од проетијега ка сложенијему. Васпитамо ли народ толико, да и он оеећа нотребу за концерте, то више неће бити потребно, да држава иомаже такве установе, јер ће се оне моћи саме издржавати из својих редовних ирихода. Скоро све културне земље чине то, еамо ми не осећамо никакве потребе, само се код нас нађе по неки поеланик који тражи да се одузме и оно мало јадне државне субвенције, које наиге Народно Иозориште ужива. Па шта бисмо тиме поетигнули ? Да онемогућимо опстанак једне просветне установе, да пунимо дворане ор®еума и тингл-тангла, у ко.јима се дају представе којекаквих светских скитница? 0 каквим тешкоћама и непријатноетима има да се бори капелник нашег Народног Позоришта описано је у 109.*) и 110.**) броју „Орпског Књижевног Гласпика". Ми се потпуно слажемо са г. пиецем кад вели: „Код пас је уметност непрестано играла улогу пепељуге, увек је долазила на последн>е место и бачене су јој само мрве са стола. Наука је гутала све наше и иначе слабе помоћи, а уметност је редовно оетајала на последњем месту. Бугари, међутим, не поетупају тако маћкјскп са уметношћу. Код њих је земљиште за уметност куд и камо сировије, али знатна државна материјална потпора учиниће да ће њихова уметност лако и брзо ухватити корен. А ако овако продуже, не еамо да ће нас достићи. већ ће нас и престићи." Док друга позоришта имају свој оркестар од 40 — 60 људи, ми имамо у оркестру само 18 људи; у другим позориштима хорски певачи читају ноте с листа а наш капелник има такве певаче, који не знају како се зову ноте. Сам канелник описује нам свој хор овим речма: „И знате ли како се учи са позоришним хором? Оад ћете чути. — Пошто су хорски певачи плаћени мало, по 50—60 динара месечно, а треба по цео дан да су готово у позоришној згради, то се тога посла примају људи који су занатски радници, и ово им служи као епоредна зарада. То еу махом: бербери, обућари, кро.јачи и т. д., а женеке су млађе позоришне чланице или плаћене хорске певачице. Пошто нико од њих не зна ни како се зову ноте, то морају учити на памет. Н. пр. први тенори: има их тројица. Прво пева један од Роих, и то онај који има најбољи слух, а свира му се само његов глас на клавиру. Дотло друга прва два тенора слушају. Кад он научи извесган бро.ј тактова, онда учи други, па трећи. Кад еви троје науче посебице, онда отпевају заједно неколико пута, да боље утврде. Да ли су сигурни, опробају се уз потпуну клавирску пратњу, па ако погоде и знају њихов глас, добро је. Тако бива са свима осталим гласовима. Кад сви певачи појединце изуче, онда се комбину.ју I и II тенори, I и II басови, мушки хор, женски хор, па тек онда мешовити хор. Из овога се може замислити са каквим се стрпљењем мора радити. Колико треба временадок се дође до заједничке клавирске пребе, па да певање хорова и солиста иде добро. Тек после овога долазе оркестарске пробе, и на послетку главне пробе при којима пеначи поред песме треба да изводе и радње на позорници". Најбоље па и најјештиније уетанове за ширење пееме и за буђење музичке свести јесу певачке дружине. Таквих треба стварати по свима местима, оне оплемењују наш мо рални, политички и друштвени живот и зато су од великог културног значаја. *) II. Ј. ГСрстић: »Позоришли оркестар и музика између чинова" 1 . **) II. Ј, Крстић: »Музика и омерета у Народном Иозоришту«.

Мисао, да приликом музичких продукција народ не буде увек само пасиван т. ј. слушалац, него да буде и активан, да има удела у извођењу музичких нродукција, није нова, само што се та мисао ређе остваривала, али са радошћу бележимо, да се она у новије доба све више и више шири и све више и осваја. Певачких дружина може имати скоро свако место. Може се ночети прво са основном школом. Ми имамо већ довољан број малих песмица удешених за два гласа, а покаже ли се потреба и иптерееовање за такве композиције, то сам уверен, да ће се сваки српски музичар постарати, да — по могућности својој — повећа њихов број. Такви се ђачки хорови могу касније нопунпти и са омладином која је већ престала похађати школу. Тиме ће се код омладине, па и код етаријих, повећати њихово интересовање за песмом, да ће се ускоро показати потреба за образовање самосталног сељачког и грађанског хора. Постигнемо ли то, поетигли смо много. У певачким дружинама ваља пажњу обратити, да певање буде и оетане у истини оно рад чега се невачке дружине подижу и одржавају, а не да меето тога буде прече проводити време у игрању, пијанчоњу и другим сујетним забавама. Ако се тако буду певачке дружпне изопачавале, оне ће онда поетати „убице народног певања", „рушпоци лепога укуса", „помагачи сујете и разврата," и т. д. Певање ће онда изгубити своју узвишеноет и певачке дружпне неће знати рад чога су постале. Такво певање и такве дружине неће прибавпти своме народу естетичкога образовања. Шта може да учини добра воља, хоћемо овде да докажемо примером. 1)-г ЕпеАпсћ 8рШа, про®есор теологије у Штразбургу, био је 1881. године изабран за свештоиика онпггине Оберкасела. Само место Оберкасел имађаше тада нешто више од 300 душа. Већ првих дана свога боравка покушао је, да од сељака сгвори хор који ће у цркви певати. Да сељаци нису познавали ноте, то треба еамо да споменемо, па и сам свештеник није се ни упуштао у учење нотног певања, него је само примитивно објаснио да ако се нота у нотном систему пење на више, то ће се она и певати више, и обратно; ако су ноте изгледале као отворена уста, то су и уста требала бити дуже отворена и тако су производила дужи тон, а ако су ноте биле затворене, то су се требала и уста брже затворити, чиме би се и тон скратио, а ако су се на горњим деловима нота налазили потези као нека крила. то су и тонови, који су обележени тим нотама, као тице пролетеле кроз уста. Свештеник је прво почео да ради са сељацима и употребио је за рад дуге зимње вечери. Пошто је упознао своје велике ученике са најпотребнијим знацима, поделио их је у гласове и образовао је четворогласни мушки хор. Он је сам певао еваком гласу и није се служио никаквим инструментом, обраћао је велику пажњу на чисту интонацију и на лепо изговарање речи, а учио је е њима све нове, њима непознате песме и то композиције живе полиФопије и веселог темпа. Већ првих дана показивали су сељаци толико интересовања за то своје хорско невање, да су о њему много говорили и да су доводили у школу своје сеетре и жене. Последњима се толико допало певање њихове браће и мужева да су у екоро исказале своју жељу, како би оне постале радо чланицама тога друштва. И њихова се жеља испуни, и тако постаде за кратко време мешовити хор. Чланови и чланице долазили су тако уредно у школу, да се њихов учитељ никада није могао потужити. По само је друштво