Нова искра

— 58 —

V

Море дави, страшно лав уједа, Оабља сече, грмећ' гром обара, Ал' толико покора не ствара Као осмех човечијег једа. Ђ. Јакши-в VI -Теси л' храбар ? — ногинућеш лудо! Јеси л' добар? — нојешће те вуци! Мудар ретко да не прође худо, А богатог вребају хајдуци. Јован Или-Н VII Трпи муке љуте, ал' уста нек ћуте — Како ј' други умро, можеш и ти мрет' Мора л' бити, свисни! али срце стисни, Само нек ти тугу не зачује свет! Јован Јованови^ Змај VIII Мп сносимо рада све часове дуге, Али судба пошље жетеоце друге. Милорад Попови^ Шапчанин IX Неће голуб да се дружи са соколовима, Неће славуљ ни да зачне међу вранам пјети; Грле иде са грлицом, оро с орловима, Свака птица своме јату најбрже долетп. Медо ПуциФ; X Кад маторо псето започне да лаје, Изађи пред кућу и погледај шта је? Љ. П. Ненадови^

Свен^о цветац (пок. Софији Лилашиновић) Причаху ми за лепи цвет украј плавога мора. У земљи, коју запљускују са®ирни таласи, у којој ваздух весело струји и у којој се радо задржавају зраци сунчани, израстао је тај дивни цвет необична мириса и лепоте. Свакога дана иритрчаваху му чили таласи, пружајући огледало његовој лепоти; свакога дана са задовољством миловаше сунце љунке листиће његове; свакога дана га посећиваше поветарац, сишући му мирис, да га после далоко разнесе. А лепи цветак као да и не схваћаше леноту своју : скромно је стајао п несебично мирисао. Причаху ми за тај цвет еојп скромношћу, љупкошћу и мирисом постаде најлепшом лепотом те лепе земље. Причаху ми...

А кад ми казашо да је свепуо мирисни цвотак ја се изгубнх. Па зар и у теби вену цветови, ти лепа земљо ? Невиђеии цветићу! А зар те није море Евасило, и зар те није сунце грејало? Што свену, цветићу? Мора да се жалосно сада одбијају од твога места и таласи и ветрић и супце — они, у чију се моћ толиео верује! Склањају се они и уступају место сузама. Авај! што не могу сузе да те поврате, свенули цветићу! — Што ниси чувала свој ретки украс, лепа прпморска земљо ? Ст. С. Н. Почетац после нраја Гомила путника прибијена уз жућкасту ограду пристаништа, расла је све више. Нервозно кретање иојединаца чинило је да со она таласа као њива засађона чупавим главама н изгужваним шеширима. Пароброд је стајао спреман да се за који тренутак крене. У шуму разговора својих другова преносио сам се у полутаму кута где смо се ја и Ви растали. Ми никад нисмо једно другом више учинили до стисли руку, срдачно а учтиво; никад се нисмо ословили са „ти", па опет смо се морали растати у тишини, у полутами, раније но што је било потребно. Ви сте примили моје: збогом остајте, а ја Ваше: срећан нут. Руковали смо се срдачно, ни јаче ни слабије него пре, као да иије био час нашега можда последњег виђења. Бејасте ми живо изишли пред очи, и ја се трудих и тада да прочитам загонетку Вашег срца, кад ме трже један шум. Моји другови заћуташе и мало се размакнуше. Лице им наједном доби израз озбиљан и пун ноштовања. НеЕадањи подругљиви осмеси засташе им у грлу. Кроз гомилу иутниЕа, њихових пратилаца н слугу, ступали сте Ви к мени снажним и одважним Еораком. Ви сте дошли, и ако сте знали да ћете тиме само изгубити. — Полаво се иароброд кренуо. Мараме и шешири залепршали се кроз ваздух. Сви су се осмехивали и слали топле ноздраве. Само сте Ви ћутали и стајали мирно наслоњени на стуб електричне лампе у пристаништу. Пароброд је запловио ширином Саве. Ми се растали опет обичпо као да ћемо само разним путевима у шетњу. И све је било тако обично н просто! Али инак не! — Ја сам тада решио загонетЕу Вашег срца, јер сам на Вашем побледелом лицу видео једну истину — једну од оних ретких истина које су лепе! М. М. УскоковиФ;